KAKO DANAŠNJI ŠEFOVI BEŽE OD SEKIRACIJE?

Obavezno treba imati neki izduvni ventil, šta god to bilo, a za svakog je to nešto drugo, savetovala je psiholog Magdalena Živadinović, povodom teme o sagorevanju na poslu, po kojem je Srbija, kako su pokazala neka istraživanja, u vrhu evropskih zemalja.

Pregršt obaveza i zadataka, kratki rokovi i konstantan stres, a pre svega velika odgovornost koju nose, razlog su zbog kojeg se danas mnogi poslovni ljudi, a i mnogi menadžeri sve više okreću različitim načinima opuštanja. Trčanje, fitnes, teretana, hajking, planinarenje ili, na primer, različite vrste plesova, samo su neki od načina na koji se ljudi danas opuštaju i oslobađaju od stresa.

Zima, Planinarenje
FOTO: SHUTTERSTOCK

Na primer, naš čuveni violinista, a danas i umetnički direktor Gradske koncertne dvorane u Novom Sadu, Stefan Milenković, nedavno je u razgovoru za kulturni dnevnik RTS-a priznao da je spas od stresa našao u skakanju padobranom. Ovom hobiju verovatno mnogi ne bi tako lako pribegli, ili im možda nije pristupačan, ali se zato jednom drugom, koji je skoro kao modni krik u Srbiji, danas poslovni ljudi sve češće okreću. I to baš menadžeri, ljudi na funkcijama, koji se nikada pre toga nisu bavili sportom.

Iako samo naizgled liče na čuvene „Survivor“ poligone, ove trke su dosta izazovnije. Dužina trke od sedam, pa do 20 i više kilometara, preko brda, planina i stena, kroz vodu, blato, cevi, puzanjem, penjanjem, skakanjem, veranjem uz kanap, podizanjem kamionskih guma i različitim drugim, prirodnim i profesionalnim vojnim preprekama. Reč je o OCR, odnosno trkama sa preprekama.

Tribalion, Inviktus, Vajld Vest i dr., samo su neke od onih u Srbiji, koje već nekoliko godina privlače na hiljade učesnika iz zemlje i regiona na terene Cera, Fruške gore, Tare, Ovčarsko-kablarske klisure, Kopaonika, na obalu Dunava, Petrovaradinsku tvrđavu itd.

napad, simptomi, šetnja, umivanje, Devojčica
FOTO: SHUTTERSTOCK

A od svih tih učesnika, rekreativci čine čak 40 procenata, kaže statistika koju nam je sa svojih trka obezbedio Inviktus čelindž, jedno od udruženja koja se u Srbiji bave organizovanjem OCR trka.

– Iako je veći deo takmičara sportski orijentisan, primetili smo ovaj značajan broj rekreativnih takmičara. Takođe, od ukupnog broja takmičara, oni koji su neke srednje dobi, starosti između 35 i 50 godina, čine takođe oko 40 procenata.

Onih koji su već u šestoj deceniji ima čak 15 procenata, a naši nastariji takmičari su zagazili i u sedmu deceniju i oni imaju u proseku 65 godina. To pokazuje da naše trke omogućavaju takmičenje i uživanje u sportskim aktivnostima bez obzira na godine – kaže Marija Marić, PR menadžer ovog udruženja

Inače, u ovom udruženju kažu da njihova zajednica okuplja oko 5.000 ljudi.

Trčanje, Zdravlje
FOTO: SHUTTERSTOCK

Jedan od onih koji se OCR trkama pridružio nakon što je „prebacio“ četrdesetu, a kojem je igranje basketa vikendom dotad bio maksimum sportskog dometa, jeste David Maksimović, menadžer linije u kompaniji koja se bavi održavanjem komercijalnih avionskih motora. Poričući da kod njega u ovakvim trkama i izazovima ima dokazivanja drugima, potrebe da se bude najbolji ili neki „survivor“, on tvrdi da je najveća korist kod njega to što se on posle ovih trka oseća mnogo bolje, zdravije i spremnije za izazove koje mu donosi svakodnevica.

– Za OCR trke sam čuo pre neku godinu od supruginog brata. On je, inače, ceo život okrenut sportu, ali o ovim trkama je toliko oduševljeno pričao, sigurno godinu i jače, a posle svake istrčane trke je pokazivao nove i nove uzbudljive snimke da jednostavno nije bilo šanse da i ja ne probam. Pomislio sam – posao mi je statičan, prešao sam četrdesetu, pa možda to i nije loš način da malo poradim na svojoj kondiciji, da pomeram svoje granice. I onda su trke krenule jedna za drugom, izazovnija za izazovnijom. Jednom sam probao da istrčim i jednu od težih trka, 19 km na Fruškoj gori – uzbrdo, nizbrdo, kroz jezero, blato, sa raznim profesionalnim vojnim preprekama. I – uspeo sam. Istrčao sam je, ali pošto sam video da mi takva vrsta opterećenja ne prija, vratio sam se na ove kraće. Ali opet, činjenica da mogu da se ravnopravno utrkujem sa mnogo mlađim takmičarima, profesionalnim sportistima, trenerima, daje mi snage da se pripremam još bolje i jače – priznaje David, dodajući da to kod njega znači minimum dva-tri treninga trčanja nedeljno.

On kaže da je do sada, za proteklih godinu dana istrčao čak osam OCR trka i, kako kaže, istrčao ih je uspešno.

– To u mojim godinama – danas 43, a prva trka sa 42 godine, znači da sam istrčao cele trke i da sam prošao bez težih povreda – dodaje David.

A nije da se povrede ne dešavaju. Na jednoj od OCR trka, dešavalo se da su učesnika trke članovi njegovog tima kroz cilj pronosili na ramenima, ili da su prolazili skakućući na jednoj nozi.

Prelomi, uganuća i druge vrste povrede nisu retka, a ni stvar sa kojom se igra. Pogotovo kad ih posle ovakvih aktivnosti čeka ozbiljan posao u firmi ili ozbiljne odgovornosti.

trčanje, muškarac i žena na trčanju
FOTO: SHUTTERSTOCK

Kako kaže Marija Marić iz Inviktusa, povrede mišića, uganuća zglobova, upala tetiva ili trkačko koleno, neke su od uobičajenih povreda koje se dešavaju i koje su posledica prekomernog preopterećenja ili nedostatka pravilne pripreme za ovu aktivnost.

– Priprema za trke je ključna kako bi se smanjio rizik od povreda, posebno za one koji možda nisu fizički spremni. Zato preporučujemo postepeno povećavanje intenziteta i dužine treninga kako bi se telo postepeno adaptiralo na opterećenje. Takođe je važno da se uključe raznovrsne vežbe koje jačaju mišiće, poboljšavaju fleksibilnost i povećavaju izdržljivost. I te kako je važno da takmičari obrate pažnju na signale koje njihovo telo šalje, da pravilno zagreju mišiće pre trke, da nose odgovarajuću opremu i obuću i da se pravilno odmore i oporave nakon napora – dodaje ona.

Jedan od onih koji se za prvu trku i nije baš pripremio, ali nije da je baš i imao vremena, kako kaže, jer su mu poslovne obaveze odnosile veći deo dana, a nekad i noći, jeste Uglješa Gavrilov. Kao menadžer u IT firmi u Beogradu, po njegovim rečima, pored privatnih i poslovnih obaveza, vrlo retko je nalazio vreme da se bavi sportom. A ako se izuzme jedno učešće u mlađim danima na Fruškogorskom maratonu, može se reći da nema ni sportsku istoriju.

Izvor : Kurir.rs/eKapija

Foto: Profimedia

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *