NASLEDSTVO KAMEN RAZDORA U PORODICAMA ŠIROM SRBIJE

Nasleđivanje u Srbiji često se okončava posredstvom suda. Praksa pokazuje da se češće tuže braća nego sestre, da sestre retko tuže braću, povremeno deca tuže majke, ne i majke decu. Muževi često ostavljaju nasledstvo ženama, a deca povremeno pobijaju testament nudeći se da budu staraoci majke. Testament se može pobiti i iz razloga neuračunljivosti, eventualnog falsifikovanja, ali zbog tzv. nužnog dela. Zavađeni srodnici se ne izmiruju, a šteta je mogla biti sprečena na dva načina.

„To je vrlo česta situacija“, kaže u razgovoru za Telegraf.rs advokat Ahmed Delimeđac navodeći da se i u drugim postupcima često sude srodnici.

„Praksa i naša priroda je da se najviše tužimo sa ljudima koji su nam najbliži. Da li je razlog tome što smo s njima u najvećem kontaktu, pa onda dolazi do raznih razmirica„, razmišlja o uzrocima.

Navodi i da je moć u rukama ostavioca, te da se pitanje podele nasledstva može rešiti ugovorom o raspodeli imovine za života ili testamentom.

„Bolje da se ljute na mrtvog čoveka, nego da se svađaju između sebe“, ocenjuje advokat.

Ugovor za života, testament posle smrti

„Faktički dok su živi, daju svoju imovinu naslednicima. Ako imaju tri stana i dvoje dece, daju oboma po jedan, a stan u kome žive roditelji ide im napola. To je najnormalnija stvar koju mogu da urade. Ako imaju jednu kuću i dvoje dece, opet to mogu da urade. Mogu da naprave ugovor kojim će kuću da prebace na decu i da se ta deca upišu kao vlasnici jedne i druge polovine, a dok su roditelji živi, žive tu gde su. To se zove doživotno ploduživanje, zadržavaju pravo da stanuju u stanu ili kući dok su živi, a nisu vlasnik toga. Vi tako možete i stan da prodate. Kada se kupuje, naravno, košta mnogo manje“, objašnjava.

Testament sa druge strane počinje da važi od momenta smrti.

„Druga opcija je da napišete testament. To je moguće i usmeno. To je nečija slobodna volja i počinje da važi od momenta smrti. Može se dati pred dva svedoka. Neko mora da zna da taj testament postoji. Dešava se da se sprovede ostavinski postupak, a da testament nije otvoren. Zbog toga je najbolje ostaviti ga kod javnog beležnika. Tako ulazi u bazu podataka i otvara se posle smrti“, objašnjava.

Imovinu je moguće podeliti na razne načine, po volji ostavioca. Tako je moguće ostaviti je i samo jednom nasledniku (ukoliko ih ima više).

„To je često, pogotovo zbog načina života. Imate porodicu gde jedan brat živi u velikom gradu, a drugi sa roditeljima možda u malom gradu, u selu. Dešava se da tom sinu koji živi sa roditeljima, ostane sve. Ako su porodice funkcionalne, sutradan nema sporova između te braće“, kaže navodeći da volja ostavioca može biti potpuno ispoštovana.

Dodaje da ima i drugačijih primera.

„Ja sad imam jedan živ predmet. Kad je umro otac, podelio je imovinu deci i supruzi. I to je bilo sve u redu. Kad je majka umrla, ona je testamentom jedan stan ostavila sinu koji ju je čuvao i pazio. Njegov rođeni brat sad napada taj testament i traži nužni deo tog testamenta. Poručuje: ‘Ja neću tebe da istelim iz tog stana, ali tražim da sud proceni koliko taj stan vredi i da mi daš jednu četvrtinu'“, navodi ističući dve važne stavke.

U čemu je caka?

Prva je postojanje nužnog dela nasledstva, što je, kao u primeru, jedna četvrtina ukupnog nasledstva. Druga je da se testament može pobiti. U vezi sa nužnim delom nasledstva ističe da je to pravo, te da se može ostvariti. Ukoliko roditelj jednom detetu ostavi sve, a drugo za sebe ne potraži svoj nužni deo, neće ga ni dobiti.

„To je jedna humana stvar, taj nužni deo. Ne možete jedno dete da ostavite, da kažem, bez ičega, a da drugom da date sve. Onda je zakon rekao da onaj ko nije zadovoljan time ima pravo na nužni deo. Dakle, nužni deo je jedna četvrtina„, kaže Delimeđac.

U vezi sa pobijanjem testamenta po drugom osnovu kaže da je to moguće.

„Da ostavilac nije uračunljiv, da nije mogao sam da rasuđuje, da je testament falsifikovan, ima raznih razloga. U slučaju da imate testament koji je potpuno ispravan, on se može pobijati samo ukoliko je nekom povređen nužni deo. Ako je neko dobio dve sobe, a neko jednu, od tri ukupno, ne bi mogao da se napada, jer je zadovoljen nužni deo jednog od naslednika, a ostavilac je odlučio kome će da da veći deo“, objašnjava šta bi mogao biti razlog, a šta ne.

Dodaje i da je moguće treće rešenje u podeli nasledstva – da to učini sud, po redu nasleđivanja. To, objašnjava Delimeđac, znači – na jednake delove.

Zakon predviđa podelu imovine na jednake delove u okvirima jednog naslednog reda. Ima više naslednih redova. Na primer, dva brata nasleđuju majku. Jedan od braće je umro i onda onaj brat koji je živ dobija polovinu, a drugu polovinu dele deca preminulog„, navodi primer dodajući da se naslednici u ovom slučaju često spore.

„Ljudi ne razumeju. Ako jedan brat ima dvoje dece i umro je, a drugi brat je živ, onda to dvoje dece tuže i traže da svi dobiju po trećinu“, kaže dodajući da to nije moguće.

Svađa / ilustracija
Svađa / ilustracijafoto: Profimedia

Spor oko nasledstva razara porodicu

Govori nam i o razaranju porodice, te da teret nasleđa često stane na put slozi.

„U 99,9 odsto slučajeva porodice koje se spore oko nasledstva, više nikad ne komuniciraju. To je iz mog iskustva, a iz prakse drugih kolega; a i iz života znam da se neki prijatelji spore sa braćom, sa tetkama ili sa bliskim rođacima. A od tog momenta kad krene sporenje oko imovine, te porodice zapravo nikad više ne funkcionišu„, kaže ponavljajući da je stvar bolje urediti pre nego što do spora dođe, te da su ugovori o podeli imovine pre smrti i testamenti svojstveniji zapadu, ali da tu praksu treba primeniti i kod nas.

Navodi i primer naslednika koji su dobili veliku kuću sa dva identična sprata i oko čije podele nisu mogli da se dogovore.

„Nisu mogli da ih podele po tom horizontalnom principu, nego su udarili jedan zid po sredini kuće“, navodi koliko situacija može postati apsurdna, da je kuća iz primera upropašćena, te da se sve desilo iz inata.

Način na koji se to rešava jeste da sud proda nepokretnost i podeli zaradu naslednicima.

Navodi primere i u kojima se deca okreću protiv majke.

„Otac u testamentu kaže da sve ostavlja majci dok je živa. Onda oni napadaju taj testament i govore: ‘E, majka nije sposobna, ne može ona, mi ćemo da vodimo računa o njoj’. A žena vitalna, može da se stara o svemu“, ilustruje dodajući da šablon ipak ne postoji.

„To je neka čar ovih predmeta. Svaka ta porodica ima neku svoju priču.“

„Žensko dete, tuđa nafaka“

Kaže nam i da se ženski naslednici retko vide u sudnici.

„To je običajna stvar. Kad neko dobije ćerku, ljudi kažu: ‘Ajde, pa da sledeće bude muško!’ U mom kraju kažu: ‘Žensko dete, tuđa nafaka’. To znači sreća. Kada se ćerka uda, više je ne računaju. Takav stav se preliva na svakodnevni život“, prenosi utiske i protivi se takvom odnosu prema ženskim potomcima.

Dodaje i primer koji govori u prilog tome koliko je takva društvena praksa dominantna, uprkos zakonu koji ženske i muške naslednike tretira isto.

„Otac je sve ostavio sinovima, a imao je i jednu ćerku. Ona je bila udata u gradu pored, a isključio ju je. Došla je kod mene i na sudu ostvarila pravo na taj nužni deo. Rekla mi je da su imali sastanak kod kuće, gde su se braća podelila – ovaj hoće njivu, onaj hoće štalu – a da ona nije ni znala za to.“

Kaže i da postoji mogućnost da država nasledi imovinu ostavioca.

„Država se javlja kao naslednik jedino u onom slučaju kada ne postoje potomci ostavioca niti postoji testament kome je to ostavljeno„, navodi.

Kaže kako je to čest slučaj sa velikim starim stanovima u Beogradu, te da država kao naslednik može i da ih izda i da ih proda, ali da je spisak mogućnosti zapravo mnogo širi.

Dodaje i da se najveće zloupotrebe dešavaju kod ugovora o doživotnom uzdržavanju, te da naslednici ponekad i ne znaju da su roditelji sklopili ugovor o doživotnom izdržavanju sa nekim. Kaže da je moguće i da na taj način postanu žrtva prevare.

Izvor : Espreso/Telegraf.rs, Bojana Petrović/ Prenela M.L.

Foto: Profimedia

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *