ZARADA NA BOLOVANJU NIKAD NE SME BITI NIŽA OD OVOG IZNOSA

Za vreme provedeno na bolovanju radnik će dobiti platu u iznosu od 65 odsto svoje zarade. Ovo, međutim, ne važi ako radnik radi za minimalac – u tom slučaju, po zakonu mu sleduje njegova cela (minimalna) zarada i tokom bolovanja. Postoji samo jedan izuzetak, ali on nikako ne podrazumeva da poslodavac „preko noći“ odluči da radniku isplati manje od minimalca. Naprotiv.

Neki radnici se, usled nižih primanja, plaše da i pored toga što se nekada ne osećaju dobro odu na bolovanje. Za to naravno nema potrebe, jer naši državljani koji su na svojim radnim mestima prijavljeni kao primaoci minimalne zarade, u slučaju odlaska na bolovanje, neće primati cifru koja čini 65 procenata njihove plate već će im na tekući račun biti uplaćen ceo iznos. Zarada ne sme da bude niža od zakonski propisanog minimuma.

Zakon o radu nalaže da zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana, u visini od 65 procenata prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim propisom, ako je sprečenost za rad prouzrokovana bolešću ili povredom van rada, ako zakonom nije drugačije određeno.

Ranka Savić iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata smatra da je srpski radnik vredan radnik i da je problem zloupotrebe bolovanja sve manji u Srbiji, ali da bi minimalac morao da bude viši.

– Naši ljudi su vredni i ne idu na bolovanje bez potrebe. Ipak postoji druga strana medalje, a to je iznos minimalne zarade, koja ne sme biti niža od vrednosti mesečne potrošačke korpe. Zamislite da ste jedini koji je zaposlen u četvoročlanoj porodici i da od mesečnog minimalca morate da preživite, a sa tom cifrom platite eventualno režije – kaže ona za Kurir.

Dodaje da su ljudi nekada prinuđeni da se snalaze i da postoje situacije kada nakon odlaska na bolovanje rade neki dopunski posao kako bi mogli da obezbede sopstvenu egzistenciju.

Savić navodi da bi minimalna zarada morala da se dva puta godišnje usklađuje sa visinom inflacije kako bi radnici imali računa da rade i da bi u slučaju odlaska na bolovanje cifra manja od minimalca predstavljala manjak u odnosu na socijalnu osnovu, što je apsolutno neprihvatljivo.

– Finansiranje bolovanja od strane poslodavca je moguće u maksimalnom periodu od dve godine. S obzirom da je umanjenje prilikom vremena tokom kog radnik ne radi 35 procenata, to sa sobom nosi sve veći minus samim tim što je neka plata veća. S tim u vezi, poslodavci se dovijaju tako što svoje zaposlene stimulišu nagradama u slučaju da nisu koristili bolovanje, dodajući im na već postojeću zaradu 10.00 do 15.000 dinara, kako bi i ubuduće zadržali tu praksu i ne bi pravili prekid tokom poslovanja. Svakako, moja preporuka svim radnicima je da ukoliko smatraju da ne mogu da rade u nekom periodu naprave pauzu i svoje vreme posvete sopstvenom zdravlju – zaključila je Savić.

Izvor : Espreso/Kurir/Prenela T.Š.

Foto: YAY Media AS / Alamy / Alamy / Profimedia

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *