Pripovedač snažne imaginacije, izuzetan poznavalac Bosne, odlikovao se vanrednom čistotom jezika i stilom, te prefinjenim psihološkim analizama.
9. oktobra 1892. godine, u Dolcu kraj Travnika, rođen je srpski pisac Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, član Srpske kraljevske akademije. Iako mnogi navode da je rođen 10. oktobra, u Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika, i Katarine Andrić, rođene Pejić.
Studirao je književnost i istoriju u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu i doktorirao istoriju u Gracu 1924. delom „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“.
U Prvom svetskom ratu hapšen je i interniran zbog prosrpske orijentacije, a između dva svetska rata bio je ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. U mladosti je pisao pesme („Ex ponto“, „Nemiri“, „Lirika“).
Prvu knjigu stihova u prozi „Ex Ponto“ Ivo Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine. Njegove lirske pesme koje za života nisu sabrane u knjigu objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom „Šta sanjam i šta mi se događa“.
Dela: romani „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“, „Gospođica“, „Prokleta avlija“, „Omer-paša Latas“ (nedovršen), zbirke pripovedaka „Nemirna godina“, „Žeđ“, „Jelena, žena koje nema“, „Znakovi“, „Deca“, „Kuća na osami“, putopisi i skice „Staze, lica, predeli“, meditativna proza „Znakovi pored puta“, „Eseji, kritike, članci I i II“, „Sveske“.
Pripovedač snažne imaginacije, izuzetan poznavalac Bosne, odlikovao se vanrednom čistotom jezika i stilom, prefinjenim psihološkim analizama.
Njegova rodna kuća je danas otvorena kao muzej – Memorijalni muzej – kuća Ive Andrića.
Njegova ruka pisala je ono što joj je diktirao njegov um i tako su nastali neki od najlepših citata o životu, prijateljstvu i ljubavi. Među citatima koji se pamte su oni zabeleženi u knjizi „Znakovi pored puta„, koja je omiljeno štivo mnogim generacijama.
1. Mladost je srećno doba u kome čovek počne da veruje u sebe, a još nije prestao da veruje drugima.
2. Onaj koji ne iznosi nežni cvet svoje duše na vetrove iskušenja, pa makar ga i celog spasio i preneo do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao.
3. Rana koja se krije, sporo i teško zarasta.
4. Lepša duša dublje jeca.
5. Što ne boli to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.
6. Svi pravi životi su lepi i teški.
7. Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.
8. Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se plašili. A nije trebalo. Trebalo je živeti.
9. Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna.
Izvor : B92/Tanjug
Foto: Prachaya Roekdeethaweesab/Shutterstock
