ZBOG ČEGA LJUDI SA STARIH UMETNIČKIH SLIKA IZGLEDAJU BLEDO ?

Da li ste ikada pogledali staru umetničku sliku i zapitali se: Zašto svi izgledaju tako zeleno, sivo i bledo? Da li im je bila loša ishrana?

Možda nisu pili dovoljno vode? Iako su ovo dobre pretpostavke, pravi odgovor ima više veze sa umetničkim tehnikama tog vremena, nego sa zdravljem.
 

Kada posmatrate istorijska umetnička dela, verovatno ste impresionirani radom starih majstora, ali jedan upečatljiv detalj vam verovatno odvlači pažnju, i to na negativan način: Njihova koža. Kako to da su sveci, kraljice i kraljevi raskošno odeveni na slici, ali izgledaju kao da pate od bolesti koja im je promenila ten i dala mu zelenkastu nijansu?

Odgovor je: Podslikavanje.

Poznato i kao verdaccio, podslikavanje je pomagalo srednjovekovnim i renesansnim umetnicima da postignu prirodnije tonove kože sa ograničenom paletom boja tog vremena. Takođe, važno je uzeti u obzir da slikanje boje kože nije nimalo jednostavan posao, tako da su slikari koristili sve moguće načine da dobiju verodostojan prikaz.

Umetnici su postizali realistične nijanse i dubinu pomoću slojeva, nanošenjem jedne boje preko druge. Zelena je bio popularan izbor, jer je to bila idealna boja za podslikavanje ispod žutih ili crvenih boja, stvarajući ravnotežu između hladnih i toplih tonova.

Ova tehnika je i danas široko rasprostranjena, ali velika razlika između srednjovekovnih/renesansnih i savremenih umetnika je sastav pigmenta.

Poznati primeri figura koje izgledaju bolešljikavo uključuju sliku „Maesta“, koju je uradio Dučo di Buoninsenjaoko 1311. godine. Ova velika oltarna slika, koju je naručio grad Sijena, sastoji se od nekoliko pojedinačnih panela koji prikazuju Bogorodicu sa detetom na prestolu na prednjoj strani i priče o životu Device Marije i Isusa na poleđini. Mnogi od prisutnih svetaca koji se okupljaju oko majke i bebe imaju zelenkasti ten, ali ovaj efekat se najviše može videti kod same Marije.

Za neobični, zelenkasti ten koji se može videti na brojnim portretima je zaslužan sam proces slikanja, a ne nedostatak lične nege ili loše zdravstveno stanje ljudi.

Terra verte ili „zelena zemlja“ je pigment zelene gline pronađen u Italiji, koji se koristi za podslikavanje još od vremena starog Rima. Ovaj sivo-zeleni osnovni sloj bio je veoma popularan tokom italijanske renesanse, korišćen je za mnoge freske i oltarske slike. Jasan primer njegove upotrebe može se videti u londonskoj Nacionalnoj galeriji, na nedovršenoj Mikelanđelovoj slici „Bogorodica sa detetom sa Svetim Jovanom i anđelima“ (oko 1497).

Verdigris, još jedan plavkasto-zeleni pigment napravljen oksidacijom bakarnih ploča, takođe se koristio od davnina, i na kraju je nadmašio Terra verte kao osnovni materijal za podslikavanje.

Toplije nijanse koje se dodaju licima i telima ljudi na portretima i figurativnim scenama često su primenjivane kao tanka, neprozirna glazura, napravljena od zgnječenih insekata ili biljaka, koje su vremenom mnogo više izbledele nego zelene i plave. Zbog toga se hladnija boja podslikavanja mnogo bolje vidi na slikama danas, posebno jer su ove nijanse napravljene od trajnijih minerala.

To objašnjava zašto ljudi na brojnim portreti iz starih dana nemaju živopisne tonove koji bi se očekivali na koži.

Izvor : B92

Foto : Everett Collection/Shutterstock

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *