“Video sam mnogo ljudi koji nemahu odela na sebi, ali i mnogo odela u kojima nemaše ljudi”…reče jednom davno persijski filozof Rumi…Pitate se zašto mi je baš ova misao danas pala na pamet…nije samo danas, već i juče i mesecima unazad gde u širokom spektru skupocenih odela koja se šepure hodnicima kancelarija, ulicama, voze se u skupim automobilima…ne nadjoh čoveka…Ne kažem da u nekom odelu ne može da se pronađe čovek, ali su pravi ljudi postali deficitarni na ovom našem jednom mestu pod suncem.
Ovih dana ispratili smo u penziju dvojicu kolega. Jedan je bio veliki šef, a drugi običan radnik. Prvi je imao sve privilegije, službeni auto, kožnu fotelju, sopstvenu kancelariju u koju se ulazilo sa strahom, organizovano vreme po svojoj želji, službena putovanja, luksuz na maksimumu, dok je drugi svojim žuljevitim rukama radio najteže fizičke poslove da prehrani porodicu. Prvi uvek namršten (valjda da bi ga se plašili), drugi nasmejan i kad je najteže. Zbog ponašanja prvog koji je sam sebi davao na značaju, misleći da ima neku moć, da je drugačiji, plave krvi ili Bogom dan da otežava život ljudima koji se bore za egzistenciju, mnogi su napustili posao. Dok je nasuprot njemu mali, običan radnik vredno radio, vodio računa da radno okruženje uvek bude u besprekornom stanju, i pored svog posla pomagao kolegama kad god bi zatrebalo.
Poslednjeg radnog dana velikom šefu bilo je teško da se rastane od službenog auta, svog statusa i svih privilegija koje je imao, dok je mali radnik proslavljao uz muziku sa svojim kolegama radujući se što će konačno imati malo vremena za sebe. Veliki, sad već bivši, šef izašao je na kapiju…sam.. u neverici gledajući iskrene zagrljaje i suze kolega kojima je bilo žao odlaska običnog malog čoveka i čudeći se kako njega, tako posebnog, niko ni da pozdravi. Baš se pitam zašto?
Prošlo je nekoliko dana od kada je poziciju novog šefa zauzeo mlad i kulturan momak, koji je svojim ophodjenjem prema zaposlenima zadobio sve simpatije i dao nadu da ipak i u odelu može ponekad da se nađe čovek. Starog šefa niko i ne spominje, kao da nije nikada postojao. Malog čoveka se sete svaki dan, mali čovek nedostaje. Tek će nedostajati kada trava poraste, kada sneg zatrpa prilaz zgradi, kada se auto pokvari, kada se mokri čvor zapuši i najviše kad zatreba blaga prijateljska reč i savet zlata vredan.
Mali čovek je veliki čovek.
Poštujte i uvažavajte svakoga dana, malog, običnog čoveka. Možete ga sresti na svakom koraku, pokušava da bude neprimetan, ali dela ga odaju govoreći koliko je velik. Zato kad vidite žuljevite ruke u nekog čoveka, stegnite ih sa zahvalnošću, jer kad one nestanu, nestaće svet.
Izvor: „Alisa iz zemlje čuda“, lokalnenovine.rs
Foto: Schuterstock
