Obrenovac, 12.05.2021

SVE KONTROVERZE KRALJA ALEKSANDRA


Izvor: blic.rs/Tatjana Nježić,Lokalne novine | Obrenovac, 29.07.2020.
Na snimanju serije o čoveku kome je istorija dodelila vrlo zahtevnu ulogu

Foto:Goran Đukanović / Privatna arhiva


Nedavna subota. Sat iza podneva. Sunce se stidljivo tek katkad promalja iz oblaka, prohladno za ovo doba godine… 

A na rumunskom dvoru - odnosno Tehničkom fakultetu u Beogradu koji “glumi” enterijer tog bukureštanskog zdanja - kamere, rasveta, glumci u divnim kostimima… Teče snimanje serije “Kralj” po scenariju i u režiji Zdravka Šotre.     

Tu su i maske, alkohol, dezinfekcioni gelovi ali, naravno, tako da ne smetaju kralju… Između ostalog, ni sceni u kojoj se razgovara o njegovoj budućoj ženidbi, a ni onoj u kojoj je čin veridbe, odnosno prstenovanje princeze Marije von Hoencolern-Zigmaringen, ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865–1927) i rumunske kraljice Marije (1875–1938), a koja će kasnije postati supruga kralja Aleksandra I Ujedinitelja i majka poslednjeg jugoslovenskog kralja, Petra II.                                                                                                          

Pred okom kamere, a i bez objektiva za kibicere sa strane, nižu se fini maniri, otmeno ispijanje gutljaja iz lepih, starinskih čaša, rafiniranosti u nimalo beznačajnoj konverzaciji…                     

A onda - pauza. I, trenutak za razgovor.                   

Reditelju Zdravku Šotri, znamo, nije prvi put da se bavi istorijom na ekranu ali, veli, na izvestan način uvek zahteva poseban pristup to kombinovanje dokumentarnog i fiktivnog u igranoj strukturi.

- Mora se poznavati, proučiti taj deo istorije o kome je reč. Ja ovde imam slučaj da sam adaptirao roman Vuka Draškovića “Aleksandar od Jugoslavije”. Dakle priča nije bazirana na istorijskim spisima, nego na romanesknoj građi. U tim okolnostima ja nastojim da to koliko-toliko bude verodostojno u istorijskom pogledu. Zato sam u scenariju neke stvari preinačio, doradio, da bi bio bliži istorijskim činjenicama. 

Kontroverze                    

Film i serija “Kralj” obuhvataju, pomenimo, istorijski period od 1918. do 1934, odnosno od stvaranja Kraljevine SHS koja će 1929. postati Jugoslavija do 1934, ubistva kralja Aleksandra u Marselju.                     

- Ovo je u suštini priča iz jednog važnog dela naše istorije - napominje Šotra.

A na pitanje šta je njemu kao reditelju, i lično, najupečatljivije u datom, kako je rekao, bitnom periodu, odgovara:                     

- Kralj Aleksandar, istorijska ličnost o kojoj postoje mnoge kontroverze. Jer, protiv njega su bili i srpski nacionalisti, i ustaše, i Musolini, i mađarski i bugarski nacionalisti… Čovek kome je istorija dodelila vrlo zahtevnu ulogu. Bilo mu je samo 24 kada je ostareli otac morao da mu preda da bude vrhovni komandant u oba balkanska rata, pa je u 26. godini preuzeo sve prerogative kraljevske vlasti, pa je vodio srpsku vojske kroz užase Prvog svetskog rata, povlačenje preko Albanije, Krf, pobede na Solunskom frontu, Kajmakčalanu… Najmanje šest godina mladosti proveo je u ratu. Uz to prihvatio se ideje iz 19. veka kojom su se zanosili mnogi među Srbima, Hrvatima, Slovencima, ljudima u Bosni pogotovo… Stvaranje zajednice južnih Slovena. Kompleksno, teško, zamršeno jer tu su narodi koji su živeli jedni pod osmanlijskom, drugi pod austrougarskom šapom, pa onda religijsko pitanje - pravoslavci, katolici, muslimani - pa snažni otpori u srpskim redovima kod kojih je postojala jaka želja da se velika pobeda u Prvom svetskom ratu iskoristi za stvaranje velike Srbije. Tu ideju o velikoj Srbiji smo imali i devedesetih; Karlobag, Virovitica… Ideja u kojoj niko ne vodi računa kako bi izgledala ta država, da li bi svi Srbi bili u njoj… Naravno da bi milionski deo ostao izvan, a toliko bi Hrvata i drugih bilo unutra. Ali da ne širimo tu temu. Uglavnom, kralja Aleksandra su pritiskali sa raznih strana, i iz njegovih redova takođe, na primer, vojvoda Mišić.                     

Pominjemo potom da je, uz svu kompleksnost i teškoće, bio na neki način entuzijasta…                     

- Bio je optimista utoliko što je pokušao da veruje u jednu u osnovi dobru ideju kao što je zajednica Južnih slovena - Jugoslavija. U to vreme nije nova, i uopšte nije loša, ideja da se srodni narodi ujedine. Podsetimo, pre toga je Garibaldi raznorodna plemena spojio u jednu državu Italiju, Bizmark još 1871. ujedinio 25 nemačkih država u jedno carstvo… Ali kada je reč o Aleksandru i ovim prostorima, verovatno istorijski uslovi nisu sazreli, religija je odigrala svoje, interesi i tokovi kapitala takođe… On je uspeo da stvori državu Jugoslaviju (Kraljevina SHS 1929. postaje Jugoslavija), ali nije uspeo da stvori Jugoslovene. To ni Titu očigledno nije pošlo za rukom, čim je umro, Jugoslavija se raspala jer nije bilo Jugoslovena.

Žanrovski, napominje Šotra, serija je možda najbliža istorijskoj drami.                     

- Želimo da osvetlimo taj lik koliko-toliko objektivno, sa svim njegovim ambicijama, manama, vrlinama željama… Čovek kome je istorija namenila puno zadataka, koji je toliko ratovao, nastojao da uradi dobre stvari, napadan i od savremenika i kasnije. Recimo, posle Drugog svetskog rata je toliko potisnut, da bi se zatro monarhizam. Tako da on u Beogradu nema ni spomenik, ni ulicu, za razliku od Pariza gde postoji spomenik i njemu i njegovom ocu, i to na važnom mestu u gradu - kaže Šotra.                     

Dodaje zatim:                     

- Njegov je život kao film. Rano je ostao bez majke, nije ni dve godine. Rastao je s ocem, u emigraciji, u oskudnim prilikama… Čovek koji je bio lišen mnogih lepih stvari, od bezbrižnog detinjstva i majčine nežnosti, mladost mu je prošla u ratovima… Na kraju, boreći se za državu protiv koje su mnogi bili, on je ubijen kao prva žrtva fašizma. Jedna od retkih lepih stvari koja mu se dogodila bila je ta Marija. Sjajna osoba, pružala mu je veliku podršku, rodila tri sina a i van toga bila je čudo od žene, veliki dobrotvor, omiljena u narodu. Posle ga je ocenila i kao čoveka koji je živeo kao usamljenik. Interesantno, njegovo ubistvo, pogibiju u Marselju, snimale su razne svetske kinematografije, jer su kamere bile raspoređene na puno mesta po Marselju. Kao da su reportažna kola bila tu. Ima čak i odozgo snimana masa naroda. Njega je u Marselju dočekalo na desetine i stotine hiljada ljudi koji su mu klicali kao ratnom heroju, što mi nikada nismo.                     

Ni č ni ć                                                                                                           

Komentarišemo potom toga dana snimanu scenu u kojoj se, između ostalog, priča o njegovom i Marijinom braku, kako je došlo do toga…                     

- Reklo bi se da je tu umešala prste i Bela Pavlović, naša poznata slikarka. Njen otac je bio određen da vodi brigu kako oženiti kralja, a osim toga bio je savetnik i ambasador u Bukureštu. Beli se Marija jako dopadala, družila se s njom, išla s njenom sestrom u gimnaziju… Često je ocu govorila da je Marija predivna osoba - veli Šotra.                     

A Marijinu majku, kasnije Aleksandrovu taštu, rumunsku kraljicu Mariju (1875–1938), koja je bila princeza od Velike Britanije i Irske, sinovica engleskog kralja Edvarda VII i unuka kraljice Viktorije, igra Danica Maksimović.                     

- Istorijski, i majka kraljice Marije koju igram se takođe zvala Marija, zato da bismo se lakše razlikovale, koristimo nadimke koji su, inače, istorijski tačni. Za moju junakinju je to Mari, a za njenu ćerku, Aleksandrovu ženu - Minjon, u smislu slatkiš - kaže Danica.                     

Osim glumačkog, ova naša poznata glumica u pomenutoj ulozi ima i dosta posla sa lektorom, jer replike govori na rumunskom i francuskom. Upućeni kažu da satima provežbava reči, slova, akcente…                     

- Francuski sam učila u gimnaziji kao drugi jezik, pa je bilo lakše. Ali rumunski… Nije bilo lako, ali sam savladala. Čak je i lektorka bila prijatno iznenađena. Verovatno mi je to što sam muzikalna pomoglo da, što bi se reklo, uhvatim melodiju jezika. Stvarno je zahtevno, recimo to njihovo mekano š, ili glas koji nije ni č ni ć, nego između… Jesam se napatila, ali bilo je interesantno - napominje Danica Maksimović.                    

Pričamo potom o istoriji na ekranu…                     

- Dosta sam toga odigrala. A Meri je jako zanimljiva, ne samo kao uloga. Puno sam toga iščitala o njoj, vrlo bogata biografija. Pisala je knjige, napisala i svoju biografiju, volela da putuje, za ono vreme prokrstarila kojekuda, bila je i u Americi… Plemićkog porekla, po ocu je imala krvne veze s engleskom kraljicom Viktorijom, po majci s Romanovima u Rusiji. Odvažna, hrabra, mudra, preduzimljiva, možda čak i ambicioznija od svog supruga. Imala je petoro dece, tri ćerke i dva sina, od kojih je jedan umro. Bila je i veoma humana. Za vreme rata bila je medicinska sestra, ćerke je vodila sa sobom, u Parizu je dobila orden…                     

Neki dan su, kaže, snimali scenu u Pančevu, u kabrioletu.                     

- Čudesna atmosfera, pola Pančeva došlo da vidi… a ona je stala u Pančevu i poslala svog batlera da je najavi kod Aleksandra i ponela slike svojih ćerki, jer šta on čeka, on treba da se ženi… Na svoj fini način ga je, da tako kažemo, pritiskala. A zašto? U to vreme je postojao pritisak Austrougarske, s jedne, i Osmanlija, s druge strane, znala je da će biti jači ako se udruže. Mudrica, i odvažna. Nisu sva ta istorijska fakta eksplicitno u scenariju i u scenama, ali nastojim da je igram u svoj njenoj punoći. E da, volela je da se kiti, pa eto mogu i ja da se kinđurim. Šalu na stranu, bili su jako bogati. Minjon, koja je bila prva kraljica Jugoslavije, donela je u miraz jako mnogo dragocenosti, neverovatno. Ne znam gde je sve to nestalo. Rumuni su u to vreme bili veoma napredni, i bogati. Mi ni ne znamo njihovu istoriju. Ma ne znamo ni našu… - priča Danica.                     

Minjon                     

U dvorištu Tehničkog fakulteta, il’ uz malo mašte rumunskog kraljevskog dvorca, prikolica sa sokovima, vodom, kafama, tu je i nekoliko stolova za predah, na svakom i gel za dezinfekciju…                     

U nekom trenutku, da predahne, stigao je i kralj, to jest glumac Ljubomir Bulajić koji ga tumači.                     

- Ovo mi je najznačajnija uloga u dosadašnjoj karijeri. Raduje me što imam priliku da se glumački, i ne samo glumački, bavim jednim ovakvim državnikom, čovekom, našim vladarem koji je, kako to Šotra kaže, izuzetno zapostavljen u istoriji. A ko je i kakav je bio iz moje vizure? Čovek koji je umeo da plane, ali da se brzo i smiri, koji je umeo i da se izvini, veliki državnik, vojnik u duši.                     

I Minjon, tj. Tamara Aleksić je u pauzi na trenutak sela za jedan od pomenutih montažnih stolova.                     

- Divno sam se družila s Marijom, čiji je nadimak bio Minjon, i pre početka snimanja a čitajući o njoj. Mnogo je toga radila i uradila, zadivljuje način na koji je razmišljala, na koji se ponašala… Ukratko, nije se toliko držala forme, kraljevske ili koje god, sva je bila u znaku gesla - hajde da uradimo nešto dobro, hajde da pomognemo… Bila je veoma obrazovana, školovala se u Engleskoj, govorila francuski, imala krvnu vezu s engleskom kraljevskom porodicom, sa Romanovima, takođe. Bez sumnje zaslužuje posebnu, svoju priču. U ovom kontekstu mi vidimo lepezu požrtvovanosti jedne žene koja je i te kako stajala iza svog supruga, bila mu velika podrška, bila posvećena majka njihovoj deci. Bila je i veoma humana, narod ju je veoma voleo. Kad je rešeno da će se udati za Aleksandra, počela je da uči srpski. U svakom slučaju, Marija je mnogo više od onoga koliko se u ovom scenariju vidi. Toliko da pokazujući kakav se može biti, kakvi ljudi su postojali, zapravo svakog inspiriše da bude bolji čovek.                     

Mlada, perspektivna glumica, i na prvi pogled zanimljivog glumačkog habitusa, Ivana Zečević igra poznatu srpsku slikarku Belu, odnosno Leposavu Pavlović (1906–2004).                     

- Prvi put igram istorijsku ličnost. Izazov je, naravno. I zadovoljstvo. Istraživala sam, bavila se njome, njenim slikama… Saznala sam i da je živela na nepunih 600 metara od mesta gde ja danas živim. Otišla sam i do njene kuće da vidim kako izgleda, da malo upijam vreme iz tih zidova… Uzbudljivo, i velika mi je čast. Bila je okrenuta sutrašnjici, novome, ispred svog vremena, znala je više jezka, komunicirala sa lepezom viđenih ljudi u Evropi, svestrana, puna znanja, samostalna i veoma čovekoljubiva.                     

Među onima koji su došli da se okrepe bio je i novinar, odnosno Petar Strugar koji ga tumači. E sad, istorija ne kaže ništa o Novinaru, ali ako je već tu, pa makar bio i fiktivni lik, bez njega se ne može.                     

- Ne znam da li je lik koji igram zbilja postojao, ali ovo i nije dokumentarac. Novinar, prijatelj kralja Aleksandra, iskren i otvoren, govorio je ono što misli, a ne ono što bi kralj želeo da čuje, zbog čega ga je ovaj veoma cenio.                     

Snimanje serije počelo je 28. maja, pred gledaocima će u 15 epizoda, kao i film, biti iduće godine, u glumačkoj ekipi su i Branislav Lečić (Nikola Pašić), Nikola Kojo (Ivan Meštrović), Dejan Lutkić (princ Đorđe Karađorđević), Dragoslav Ilić (kralj Petar), Tanasije Uzunović (vojvoda Mišić), Voja Brajović (Miroslav Spalajković), Srđan Timarov (knez Pavle), Anica Dobra (Isidora Sekulić) i drugi, a producenti su „United Media“ i “Vision Team”.





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE