Obrenovac, 30.11.2020

ZA OVDE ILI ZA PONETI...?


Izvor: duda.rs/Daniela Bakić/Lokalne novine | Obrenovac, 19.10.2020.
Uvek mi ona pada na pamet, kao da celog života onaj baksuz u meni očekuje da mu usred noći saopšte lošu vest

Foto:Piqsels


Dva i pedesetdva. Neko zvoni. Nešto zvoni. Spavam. Krajičkom budne svesti napipavam sat. Pa telefon. Pa Vladu. I opet telefon. Stiskam one dugmiće i pomislim – mama. Uvek mi ona pada na pamet, kao da celog života onaj baksuz u meni očekuje da mu usred noći saopšte lošu vest. Brinem, tačno je. A brige su molitve za ono što ne želiš da se desi.

Halo…? Dudo…? – čuje se s druge strane. Halo…? – poznat glas, ali u gluvo doba treba vremena da povežeš sliku i ton. Ko je to…? Ja sam, Dudo… znaš, mnogo su mi se jele krempite…hoćeš sutra da me vodiš na krempite…? Hoću, ne brini. Naravno da hoću. Dobro. – kaže i prekida vezu.

Ko je – pita Vlada. Baka. Šta kaže…? Kaže da joj se jedu krempite. Moj muž se okreće na drugu stranu i nastavlja da spava kao da je sve u najboljem redu i kao da je to što me baba od osamdeset i kusur godina budi u tri ujutro samo da bi mi rekla kako ima neopisivu želju za krempitama – sasvim legitimna pojava. Gasim svetlo. Pokušavam da zaspem, da se vratim onom snu od malopre, ali ne ide. Pred očima mi krempite. Velike, žute krempite kakve sam kao dete viđala u izlogu stare poslastičarnice na ćošku.

Zvala me sinoć – kaže mama. I mene je. Tražila nekakve kolače. I tebi…? Naopako…- kaže mama. Mislim da je vreme da je dovedem kod nas. Vreme je bilo odavno. Još kad je deda umro. Ali ona neće. Kućni se prag ne ostavlja. Mama uzdiše. Ne možeš tako, mama. Vidiš da je đavo odneo šalu. Njoj treba lekar. Njoj treba prava, ozbiljna nega. Vidiš da je… Šta..? – skoči mama. Šta je…? Poludela…? Nisam to rekla. Nisi. Ali si mislila. Dubravka, pripazi šta pričaš o mojoj majci. – reče, naglasivši posebno ono “mojoj“. Kao da njena majka nije i majka moje majke? Kao da nismo od iste fele…?


Mama… – pokušah tiše. Mama, baki nije dobro. Što pre to shvatiš – biće nam svima bolje. Mama… to je normalno u tim godinama, postanu malo zaboravni, ćelije odumiru, nema regeneracije… Mama, vidiš i sama da više nije sposobna da brine o sebi. Mama me pogleda onako kako samo majka ume da pogleda, da pogledom najavi nešto strašno, nešto što ćeš pamtiti za vijeki vjekov. Lako je tebi – reče. Ti si mlada. A ja… Ja sam sledeća.


Ok, možda stvarno tripujem. – pomislila sam. Možda baki stvarno nije ništa. Ali – krempite…? U tri ujutro..? To nije ništa. To je nešto. To je demencija. Staračka demencija. I ko zna dokle će da dogura. Danas se setila krempita, sutra će zaboraviti kako se zove. A možda stvarno nije ništa… – ponavljam dok pritiskam zvonce. Treba da stavimo neko jače zvonce. – kažem Vladi.


Posle dobrih pet minuta, i svih mogućih scenarija koje sam onako na brzaka prevrtela po glavi, od toga da joj je pozlilo, ili da je odvrnula televizor do daske pa ne čuje, ili da je stvarno potegla po krempite – začu se reza s druge strane vrata. Ko je…? Duda, bako, Duda. Tajac. Koja Duda? Kako – koja Duda? Tvoja Duda. Dubravka. Duuuubraaaavkaaaa…. Pa što ne kažeš, Dudo, da si ti. Ne čuje baba, gluva načisto. – otvara vrata i ja vidim, u očima jasno vidim – to je ona moja stara, prava baka.


Težina popušta, kao pre milion godina, kada sam posle škole išla pravo kod nje. Na trenutak se vraćam u vreme kada je dan trajao u nedogled, a mi sedele za velikim trpezarijskim stolom, čistile boraniju na staroj mušemi i čavrljale  kao dve drugarice koje jedna o drugoj znaju ama baš sve. Šššššššššš, rekla bi baka u jednom trenutku. Stani da čujemo kakvo će vreme biti. Ceo dan me žiga u krstima.


Kako si, bako…? Ih, kako sam… Kako moram… Biće bolje, bako… Nek’ ne bude gore. – govori dok nam pristavlja vodu. Ja neću kafu.- kažem. Kafu…? – upita i pogleda me. Kakvu kafu…? Stavila si vodu, pa sam mislila… Aaaa, tu kafu… Baš ti je lepa bluza… – priča nepovezano i ja pokušavam da pohvatam niti, da nađem neku logiku u tome što mi govori, od kafe, bluze, preko lekova koje su joj prepisali, paradajza koji je rodio, mleka koje je pokipelo iako je svo vreme stajala kraj šporeta. Koji je dan danas, bako…? – prekinem je u jednom trenutku. Dan…? Da. Dan. Koji je dan danas…? Što me to pitaš…? Onako. Reci mi. Koji je dan danas? Utorak…? – kaže stidljivo. Sreda…? Petak…? Nije bako. Ali imaš još četiri pokušaja.


Cela je nedelja bila u haosu. Ponedeljak nije mogla da se seti koji je dan. U utorak je zaboravila da zavrne slavinu. U sredu je procurelo kod komšije. Našli smo je da spava za stolom u trpezariji. Ringla se usijala na šporetu. Na nozi je imala jednu čarapu. Druga je bila ko zna gde. U četvrtak je bila dobro. U petak je ponovo htela krempite. I bozu. I nije mogla da se seti kako se zovem. U subotu sam spavala kod nje držeći je za ruku celu noć. Slušala sam je kako diše i priča u snu. U nedelju smo ustale, popile kafu, i ispratila me je  kao da se ništa nije desilo, onako kako sve bake prate svoje unuke. Spremila mi teglu lanjskog džema od šljiva. Znam da Vlada voli, rekla je. Ispod krutog miljea, izvukla je dve hiljade dinara, dve crvene. Molim te, sine, plati mi struju, da se ne gomila dug. Zatim mi je dugo mahala i slala poljupce preko terase. Pomislila sam kako je sve ok. Na pola puta me je pozvala mama jer je policija u babinom stanu. Prijavila je kako su joj ukrali penziju. Ne svu. Samo dve hiljade.

Je li to život…? Da li se na kraju sve svede na ovo…? Par obrisa i između ništa? Kako to da smo jednog dana zdravi, pravi a onda naprosto ne znamo ni ko smo ni šta smo, ni šta radimo? Do juče sam brinula da li je popila lekove za pritisak, danas već moram da razmišljam da li je ugasila peglu, ringlu, plin…? Šta ako… Šta ako zaboravi, stvarno zaboravi ko je, odakle je…? Šta ako naprosto ode od kuće i nikad se više ne vrati…? Ako uđe u prvi tramvaj i ode…Ako je nađu kao što nalaze starce pod mostovima, na nekim, samo njima znanim mestima..? Ne želim takvu da je pamtim. To je moja baka. Baka koja miriše na šne nokle. Baka s ehotonom u kosi. Baka koja je znala Ženidbu Milića Barjaktara napamet. Koja je pričala priče pred spavanje. Baka koju nikad nisam videla da spava. Koja se budila pre svih nas. Ovo sad.. Ovo se ne dešava. Proći će. Biće sve ok. Videćeš. Sve će biti ok. Izvolite…? Dve krempite, molim vas. Za ovde ili za poneti…? Za poneti, naravno.
Za poneti.





Lokalne Novine Obrenovac


Vuk Ilić PR Agencija za izradu i održavanje WEB portala LOKALNE NOVINE Obrenovac
Portal LOKALNE NOVINE je javno internet glasilo registrovano pod brojem : IN 000333
Upotreba autorskog materijala objavljenog na stranicama ovog portala dozvoljena je uz obavezno navođenje izvora
Ostale uslove korišćenja portala pročitajte OVDE