Od poÄ�etka tranzicije (koja u Srbiji traje, evo već 30 godina) Ä�ini se da smo skoro svi, kao pojedinci, nekako oguglali i da nam je sluh "otvrdnuo" za bol i patnju onih drugih, bilo da su ti drugi pripadnici nekog drugog naroda ili vere, ili prosto naši sugraÄ‘ani koji se po bilo Ä�emu razlikuju od nas. Deluje da većina stanovništva, nekako nema baš dobru volju i dovoljnu "otvorenost uma" da prihvati stradanja ljudi izvan njihove nacije ili ljudi sa drugaÄ�ijim ideološkim ubeÄ‘enjima.

Na žalost, to nije nova pojava na našim prostorima, ali ni šire. Ni posle Drugog svetskog rata, svet nije imao mnogo razumevanja za žrtve savezniÄ�kih bombardovanja nemaÄ�kih gradova, kao što ni većina Nemaca pre toga nije pokazala razumevanje za patnje svojih jevrejskih sugraÄ‘ana.

U današnje vreme, Ä�esto se od ljudi sa psihiÄ�kim tegobama Ä�uje, da ih okruženje naziva "lenjim", "razmaženim", "sebiÄ�nim", da su to "umišljene" patnje, da treba samo da se "trgnu", da brinu o svojoj deci umesto što se "samosažaljevaju" i sliÄ�no.

Ponekad mi doÄ‘u klijenti na terapiju, koji su pod uticajem takvih osuda iz okruženja već poÄ�eli da sumnjaju u sebe i da se pitaju da li su loši ljudi zato što imaju psihiÄ�ke probleme kao na primer neke strahove, paniÄ�ne napade, traume ili depresiju. Ta osuda sredine natera ljude da se osećaju drugaÄ�ijim, faliÄ�nim ili Ä�ak krivim zbog svojih muÄ�nih osećanja i psihiÄ�kih patnji.

Kao odgovor na tu sumnju u sebe, ja svoje klijente najpre pitam da li su primetili koliko ljudi Ä�eka na psihološki tretman (a u Holandiji se Ä�eka u proseku šest meseci na slobodan termin) i onda naglasim da oÄ�igledno psihiÄ�ki problemi ne mogu da se reše pukom svesnom odlukom ili nekim "trzanjem" (iz bilo Ä�ega), jer da je to moguće ne bi postojale liste Ä�ekanja, zar ne? Jer, u sluÄ�aju da je taj problem tako lako i jednostavno rešiti, svako bi ga već davno sam rešio i ne bi tako dugo Ä�ekao na struÄ�nu pomoć.

Ako su patnje zbog fiziÄ�ke bolesti, gubitka bližnjih, materijalne nemaštine, ratova, stradanja i drugih nemilih dogaÄ‘aja, kao i psihiÄ�ke patnje naprosto realne patnje i realni problemi, kako to da onda, generalno u društvu, imamo tako malo razumevanja za te patnje kada se one dešavaju nekom drugom, a ne nama?

O ovom problemu nedostatka sluha za druge se u nekim medijima govori i piše, ali uglavnom samo opisno i u smislu osude ili zgražanja nad tom pojavom nedostatka humanosti. Takvim narativom se ovaj problem, na žalost, nikada neće rešiti.

Bilo bi mnogo humanije i delotvornije ako bi prvi korak bio da shvatimo šta nas to spreÄ�ava u toj otvorenosti za tuÄ‘u patnju. jer kada uvidimo prepreke koje nas u neÄ�em spreÄ�avaju, onda imamo bolje šanse da nešto i uradimo na uklanjanju tih prepreka. Evo koje prepreke se Ä�esto viÄ‘aju u praksi:

• Strah od osude, odmazde ili drugih reperkusija. Na primer, ponekada se ljudima dešava da i od profesionalaca kao što su psiholog, psihijatar ili lekar Ä�uju neki komentar kojim se njihov problem bagatelizuje. I profesionalci su samo ljudi i može se desiti da ne znaju kako da pomognu ili znaju ali su nemoćni da pomognu. Kada ljudi priznaju da nešto ne mogu, onda rizikuju da ih drugi osude zbog toga. Ovo posebno važi za društva u kojima u javnom govoru (tzv diskursu) vlada klima opšteg nerazumevanja i meÄ‘usobne osude.
• Osećanje zbunjenosti pred problemom i osećaj nemoći da se pomogne osobi koja pati. U želji da se neko rešenje ipak ponudi, ljudi se ponekad odluÄ�uju da umanje znaÄ�aj samog problema, odnosno da ga bagatelizuju. Na taj naÄ�in oni razuveravaju i druge, ali i sebe same da je problem veliki i ozbiljan. To je kao neko "guranje glave u pesak" jer ne znamo kako da se uhvatimo u koštac sa problemom. Zato što ne razumemo problem i ne znamo kako bi mogao da se reši, radije ga negiramo.
• Sledeći uzrok može biti i naprosto preplavljenost liÄ�nim problemima. Društvene okolnosti u celom našem regionu su dosta teške. Ima mnogo ljudi koji su preko glave u sopstvenim brigama i osećaju da nemaju više kapaciteta za muke drugih. Takvi ljudi obiÄ�no žele da se u slobodno vreme bave nekim površnim temama i aktivnostima koje ih ne angažuju previše, ni mentalno ni emocionalno.
• Sledeći uzrok koji je donekle specifiÄ�an za naše prostore (odn. viÄ‘am ga reÄ‘e u Holandiji), je nedostatak u socijalizaciji od ranog detinjstva. Pod socijalizacijom podrazumevamo uÄ�enje emocionalnih i socijalnih veština koje su ljudima potrebne da bi na konstruktivan i efikasan naÄ�in izašli na kraj sa samim sobom i sa drugim ljudima. U te veštine spadaju na pr.: sposobnost da se sopstvene želje, emocije i misli podnesu, prepoznaju i adekvatno komuniciraju sa drugima; sposobnost i spremnost da se drugi zaista Ä�uje i da se shvati sadržaj poruke tog drugog i njegove emocije; sposobnost da se sopstveni iskaz prilagodi slušaocu (da bi ovaj mogao da ga dalje obradi), sposobnost i spremnost da se prave kompromisi i ako je potrebno revidira sopstveno uverenje ili cilj itd. i tome sl.

Spisak ovih veština je dug. Dobro je ako poÄ�nemo da ih uÄ�imo i uvežbavamo još kao deca, ali nije kasno da se na tome radi i u odraslom dobu.

Gore spomenute prepreke nisu nepremostive i problemi nisu nepopravljivi. Sve može da se nauÄ�i i promeni kada se hoće i kada ljudi ulože vreme i trud u to. Ali da bismo u nešto uložili trud i vreme, to nešto mora da nam bude važno. To treba da ima neku vrednost za nas.

ÄŒini se da je u ovom surovom okruženju kojem smo već tako dugo izloženi, drugi Ä�ovek, naš bližnji izgubio vrednost. U tom haosu površnih, banalnih i bizarnih sadržaja kojima smo svakodnevno izloženi, lako je izgubiti "kompas".

• Otud kao  peti uzrok možemo spomenuti ono najbitnije, a to je mudro i promišljeno postavlanje prioriteta i konkretnih ciljeva i njihovo sprovoÄ‘enje.

A da se u izboru ciljeva ne bismo izgubili u beskrajnom moru trivijalnosti koje nas svakodnevno bombarduju (posebno sa medija i interneta), možemo se pri svakom izboru Ä�emu posvetiti vreme i trud kratko zapitati sledeće: Ako bih sutra umro/umrla, kako bih volela da me moja porodica, prijatelji i kolege pamte? Šta bih volela da bude moj amanet? Šta želim da ostane iza mene, koja i kakva dela? Ova i sliÄ�na pitanja mogu da nam posluže kao neko "sito" za odvajanje trivijalija svakodnevice od zaista bitnih ciljeva u našem životu.