Jedan muškarac je na društvenim mrežama objasnio je koliko hrabrosti treba za pravu ljubav. Podsetio je kako su se srpski junaci ophodili prema ženama koje vole.

Nije srpski imati ljubavnicu, to je među nas došlo s Turcima, srpski je ne stideti se voleti samo jednu ženu, kao car Dušan.

Nije srpski ni razvoditi se, to nam je stiglo s Mlečanima, srpski je boriti se.

Banović Strahinja nije dobio ulicu u Beogradu kao turski glavosječa već kao prvi Srbin koji je oprostio prevaru. Ljubav u njegovom srcu je pobedila ne samo bes i razočarenje nego i okolinu i njihovi stigmu.

Nije srpski ni tući ženu, to je u ove krajeve došlo sa seldžucima, srpski je kad ženu voliš kao Boga, i posvetiš joj fresku. Neki maharadža u Indiji podigao je Tadž Mahal na grobu “omiljene žene”… a srpski vlastelini su jedinim ženama posvećivali cele gradove (Beograd, Smederevo, Ser…).

Nije srpski škrtariti prema ženi, to smo usvojili od Jevreja i Cincara, pre toga Srbi su znali za puteve jorgovana i ruža.

Na kraju, kad se podvuče crta, ljubav od vas traži da budete hrabri, jer ljubav ne trpi kukavičluk, on sitničari i guši.

Kako reče otac Jovan lovnički: "Ako si je već odabrao, budi joj dobar! Samim tim što je žena, nije joj lako!"