Reforma i pisanje prvog rečnika srpskog jezika, sakupljanje narodnih umotvorina, život su i delo najznačajnije ličnosti srpske književnosti u prvoj polovini 19. veka, Vuka Stefanovića Karadžića.

Kada se rodio Vuk 7. novembra 1787. godine, to je bio dečak kome veštice i duhovi nisu mogli da naude.

Naš najpoznatiji sakupljač narodnih umotvorina i izreka zabeležio je i seriju narodnih izreka posvećenih ženama. Prvi put su objavljene u knjizi “Srpske narodne poslovice” 1849. godine, a danas govore o ne baš laskavom odnosu prema ženama u srpskoj tradiciji, navodi "Istorijski zabavnik".

Ovo su neke od tih izreka:

– Ako Turčin pogine, buli drugi ne gine.

– Da joj zašiješ usta, na stražnjicu bi progovorila. (kaže se za lajavu ženu)

– Do groba: lele! a od groba: ko će k mene! (kada sahrani muža)

– Dobro je nekad i (pametnu) ženu poslušati.

– Žena pijanica – gotova bludnica.

– Žena se uzda u plač, a lopov u krivokletstvo.

– Žena će samo onu tajnu sačuvati koju ne zna.

– Ženi, zmiji i mački ne treba verovati ni kada su mrtve.

– Ženu, decu i psa treba biti i hraniti.

– Ženu, pušku i konja može čovek pokazati, ali u naruč ne davati.

– Kada žena plače pitaj je šta hoće.

– Lajava žena, često puta bijena.

– Lakše je sačuvati zeca na gori nego ženu na domu.

– Ne daj kobile u najam, niti puštaj ženu na sajam.

– Nemoj biti ljuta da ne budeš žuta, već budi dobra da ne budeš modra. (preti poneki čovek svojoj ženi)

– Ni u moru mjere, ni u ženi vjere. – Opasala se jezikom k’o kuja repom. (kaže se za lajavu ženu)

– Pruža pogan jezika kao krava pos*an rep. (kaže se za neko jezičavo čeljade koje druge grdi i ruži poganim rečima)

- Žene su da zbore, a ljudi da tvore

- Žena i zmija se u glavu udaraju.

- Gori je ženski jezik no turska sablja. - Gde žena buči tu muž muči.