Božićna �esnica mesi se na Badnje ve�e ili na Božićno jutro, a kada se svi ukućane okupe oko prazni�ne trpeze onda se lomi i jede.

ObiÄ�aj je da se u testo za tradicionalnu božićnu Ä�esnicu stavi novÄ�ić, a u zavisnosti od lokalnih obiÄ�aja i neki drugi sitni predmeti. Para se ubacuje u trenutku kada se testo već zamesi, pa onda, nakon ubacivanja još malo “domesi”, kako ni domaćica ne bi znala gde je otišao novÄ�ić.

Veruje se da će osoba koja naÄ‘e novÄ�ić u svom komadu Ä�esnice biti posebno srećne ruke u narednoj godini i da će tokom cele godine imati zdravlja i bogatstva. Ukoliko, pak, niko od prisutnih ne naÄ‘e paru, već ona ostane u poslednjem parÄ�etu namenjenom za “kuću”, znaÄ�i da će svi u kući imati sreću, zdravlje i blagostanje tokom cele godine.

A ako ste vi pronašli novÄ�ić, verovatno ste ga smestili negde gde ćete ga Ä�uvati i tako pogrešili. Jer, prema obiÄ�ajima, novac koji je izvuÄ�en iz Ä�esnice treba da se otkupi drugim novcem od onoga ko ga je pronašao u kolaÄ�u, a zatim se stavi na ikonu ili pored nje i Ä�uva se do sledećeg Božića, jer se veruje da će srećnik koji ga je izvukao biti srećan i bogat cele godine.

Para iz Ä�esnice vrlo je znaÄ�ajan predmet i postoje razlozi zašto nikako ne treba da je bacite, zadržite kod sebe ili zagubite i zaboravite! Ukoliko neko naÄ‘e paru, a ne želi da je zadrži, on može da je “proda” nekom drugom kako bi mu ustupio svoju sreću. Ipak, mnogi se slažu da je najlepše zadržati novÄ�ić.

U nekim sredinama se ranije novÄ�ić lepio za plafon uz pomoć malo testa, kako bi ostao u kući i štitio sve ukućane, meÄ‘utim, to je s vremenom prestalo da se praktikuje iz razumljivih razloga. Mnogi ovaj novÄ�ić nose uz sebe kao amajliju tokom cele godine, meÄ‘utim, najpravilnije bi bilo da se para stavi na ikonu ili pored nje i Ä�uva do sledećeg Božića.

Ono što nikako ne bi smelo da se radi jeste da se kupuje njime, niti pokloni nekome kao novac. U pojedinim delovima Srbije važilo je i pravilo da se novÄ�ić iz Ä�esnice zalepi za plafon pomoću testa i tako ostavi tokom Ä�itave godine. Taj novac bi se sledećeg Božića skidao sa plafona, njime bi se kupile šibice sa kojima bi se palila vatra, kako se ognjišta u kući nikada ne bi ugasilo. Te šibice bile su samo za kućnu upotrebu, nikome se nisu ni davale, ni zajmile.