Srpski car i jedan od najvećih vladara u našoj istoriji jedini je koji u svetoj lozi Nemanjića nije proglašen za sveca.

Njegove mošti danas poÄ�ivaju u crkvi Svetog Marka na Tašu u Beogradu.

Donosimo vam objašnjenje zašto Dušan Silni nije i Sveti!

Od srpskih kraljeva oreol svetosti poneli su: Stefana Nemanja (1166–1196), Stefan PrvovenÄ�ani (1196–1228) Stefan Vladislav (1234–1243), kralj Stefan Dragutin (1276–1282), kralj Stefan Uroš II Milutin (1282–1321), kralj Stefan Uroš III DeÄ�anski (1321–1331), car Stefan Uroš (1355–1371), knez Lazar (Hrebeljanović) (1371–1389), knez i despot Stefan Lazarević (1389–1427), slepi Stefan Branković (1458–1459).

MeÄ‘u srpskim srednjovekovnim vladarima iz dinastije Nemanjića za svece nisu proglašeni kralj Radoslav (1228–1234), kralj Stefan Uroš I (1243–1276) i – kralj i car Stefan Dušan (1331–1355).

Već vekovima se vodi polemika oko razloga zbog kojih car Stefan Dušan, jedna od najznaÄ�ajnijih liÄ�nosti srpske istorije, nije poneo titulu sveca.

Mi vam izdvajamo 4 jaka razloga:

1.Nepoštovanje pravila jedinstvene republike pravoslavnih monaha- Svete gore

Bežeći pred kugom koja je u razdoblju od 1347. do 1353. godine odnela gotovo trećinu evropskog stanovništva (75 miliona ljudi) car Dušan je, da bi spasao sebe i svoje najbliže, sa sinom i ženom stupio na Svetu goru.

U zimu 1347/48. srpski car je došao na Aton u pratnji žene i sina, Ä�ime je narušio monaško pravilo po kojem je ženama bio zabranjen pristup na to sveto mesto.

Iako se mogu Ä�uti objašnjenja da su našu caricu Jelenu nosili i da zapravo ona nije nogom stupila na sveto tlo, mnogi smatraju da je ovo bio neoprostivi prestup srpskoga cara te zato nije kanonizovan. 2.Oceubistvo

Ovo je svakako znatno teži razlog da se Dušan Silni ne svrsta meÄ‘u Svete. Teška optužba da je poÄ�inio oceubistvo nije bez osnova. Poznato je da je mlado Dušan zbacio sa prestola oca u leto 1331. godine i došao na Ä�elo države. Iste godine, u novembru Stefan DeÄ�anski umire pod vrlo sumnjivim okolnostima, a teška krivica pada na Dušana.

Nićifor Grigor, vizantijski istori�ar, smatrao je da je vlastela imala klju�nu ulogu i ovom zlo�inu.

Opisujući okolnosti pod kojima je došlo do pobune u Srbiji, Nićifor je zabeležio:

„Sina (Dušana) to je nagonilo na strah i podozrenje koje su verovatno njegovi vršnjaci posejali u njegovu uzburkanu dušu, tako da se na kraju odluÄ�io da se odmetne i ustane na oca… Zatim su ga (Stefana DeÄ�anskog) stavili u tamnicu protiv volje i uz negodovanje sina, koji je ipak ćutao ne mogući se suprotstaviti sili mnoštva jer se bojao da i njega samog ne zadesi neko zlo. Nije prošlo mnogo dana, a staroga kralja udavili su u tamnici i tako su njegovom životu dali gorak kraj umesto onih slatkih trenutaka sreće.”

3.Veze sa papom

Još jedan od razloga zbog kojih Stefan Dušan nije postao svetac jesu podaci koji govore o tome da je bio spreman da svoj narod prevede u katoliÄ�anstvo. Taj potez radiklani pravoslavni krugovi nakoštrije su osuÄ‘ivali.

Evo o �emu se tu zapravo radilo-

U nameri da pokrene rat protiv Osmanlija, koji su sredinom 14. stoleća bili velika opasnost za hrišÄ‡anske države na Balkanskom poluostrvu, srpski car vodio je pregovore sa papom Inoćentijem VI (1352–1362). Uz to, Srbija je imala i nevolje zbog upada ugarske vojske kralja Lajoša I Velikog (1342–1382) koga je, izgleda, mogao da umiri jedino rimski prvosveštenik. U pregovorima s Kurijom Stefan Dušan bio je Ä�ak spreman da prihvati papski primat i katoliÄ�ku veru, a u oÄ�ekivanju da će ga papa u predstojećem ratu protiv Turaka imenovati i blagosloviti za kapetana hrišÄ‡anske vojske. Posredi su bili zbilja krupni ustupci.

MeÄ‘utim, kada je delegacija Inoćentija VI stigla u Srbiju naišla je na hladan, pa Ä�ak i vrlo neprijatan prijem. Ugarska opasnost je minula, pa Stefan Dušan više nije istrajavao na oÄ�ito olako datim obećanjima. Sve su to Ä�injenice koje u znatnoj meri obesnažuju ovaj razlog kao motiv srpske crkve da prvog srpskog cara ne proglasi za sveca.

4.Samovlasno proglašenje za cara

Mnogi crkveni krugovi nisu se slagali sa tim da se kralj Dušan proglasi za cara. Pored toga, mnoge mitropolije carigradske su bile primorane da se potÄ�ine srpskoj crkvi, što je imalo za posledicu anatemisanje srpske crkve od strane Vizantije 1350. godine.

U mnogim srpskim izvorima može se naći da je Stefan Dušan „gledao lakomim oÄ�ima tuÄ‘e gradove”, da je „nekanonski stvorio samorukopoloženog patrijarha” i da mu je potÄ�inio ne mali broj mitropolija iz sastava carigradske patrijaršije.

Ostalo je zapisano i: „uzvisi se srcem, i ostavivši praroditeljsku vlast kraljevstva …”, „venÄ�a se na carstvo i izbra sebi patrijarha srpskoga ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskog patrijarha, kao što priliÄ�i …”, „odagna carigradske mitropolite koji su po gradovima njegove oblasti …”

ÄŒetvrt veka od careve smrti srpska pravoslavna crkva i vizantijska crkva izmirile su se. Ceremonija izmirenja upriliÄ�ena je baš u crkvi Svetih Arhangela u Prizrenu, zadužbini cara Dušana.

Ceremonijom nad carevim grobom uklonjene su sve posledice raskola, anatema sa srpske crkve je skinuta, ali je bitno naglasiti da su se obe strane nedvosmisleno složile oko osude pretenzija cara Stefana Dušana.

Bilo je oÄ�igledno da srpska crkva i njeno sveštenstvo nisu bili naklonjeni jednoj od najvažnijih istorijskih liÄ�nosti srpstva. U prilog tome govori i to da se u mnogim letopisima i zapisima tog vremena srpki car oslovljavao iskljuÄ�ivo liÄ�nim imenom-

Tako nailazimo kod Konstantin Filozof u uvodu „Žitija despota Stefana Lazarevića beleži”:

„Taj Dušan prestupi zapovesti otaca svojih i samovlasno se proglasi za cara.”

S jedne strane težak teret oceubistva koji je pao na našeg najvećeg vladara, s druge strane uspon srpske kraljevine u carstvo i srpske arhiepiskopije u patrijaršiju, uperenih protiv bogomdanog svetskog poretka osujetili su da car Stefan Dušan bude proglašen za svetitelja.