Kao da �itate filmski scenario...

Srpski fudbal je kroz istoriju iznedrio brojne velikane, kako igraÄ�ke tako i trenerske, ali nema mnogo njih poput Ljubiše Broćića. Legendarni trener i jedan od osnivaÄ�a Crvene zvezde je imao život po kom bi morao jednog dana da se snimi film, jer je njegova priÄ�a nesvakidašnja u svakom smislu te reÄ�i. Bio je nepoželjan posle Drugog svetskog rata, tadašnja vlast je na sve naÄ�ine da izbriše iz istorije ime velikana, ali njegovo fudbalsko delo i veliÄ�ina uspeli su da otrgnu od zaborava sve ono što je ovaj Srbin napravio u svojoj prebogatoj karijeri.

Broćić je rođen u Gu�i 1911. godine gde se od malih nogu posvetio fudbalu. Već sa 18 godina odlazi u Beograd gde potpisuje ugovor sa SK Jugoslavijom, klubom koji se smatra prete�om moderne Crvene zvezde. Za SK Jugoslaviju odigrao je preko 200 utakmica zahvaljujući kojim je dobio poziv u državni tim.

Posebno je buran život imao tokom okupacije Kraljevine Jugoslavije. Trenirao je mlade naraštaje, ali je istovremeno i bio Ä�lan ilegalnog pokreta generala Draže Mihailovića u Beogradu. Pripadao je Štabu 501 u kojem su bili i njegov prijatelj Rajko Mitić od kojeg je bio stariji 11 godina, te budući košarkaški velikani Aleksandar Nikolić i Borislav Stanković. Svi oni bili su pod komandom majora Jugoslovenske vojske u otadžbini, Žarka Todorovića Valtera, koji je imao najobimniji dosije kod Vermahta.

Karijeru fudbalera okonÄ�ao je malo pre poÄ�etka Drugog svetskog rata posle kog se otisnuo u trenerske vode. KomunistiÄ�ka Jugoslavija ga tada ''po zadatku'' šalje u Albaniju, kao studenta Fakulteta za sport i fiziÄ�ko vaspitanje, kako bi predvodio državni tim te zemlje na predstojećoj Balkanijadi. Ispostavilo se to kao pravi potez za njega. Albanci predvoÄ‘eni Broćićem osvajaju to takmiÄ�enje u konkurenciji Jugoslavije, Rumunije i Bugarske.

- Bez pogovora sam prihvatio društveni zadatak. Tri meseca sam radio na pripremanju albanske reprezentacije. Oni su bili vrlo nazadni u fudbalskom smislu, ali su imali nekoliko veoma dobrih igraÄ�a, na Ä�elu sa voÄ‘om napada Borićijem. Oni su tada igrali još onaj sistem iz 1924. godine - sa dva beka pozadi, ostalo kud koji. Onda sam ja sve to ispremeštao, od Borićija, koji je bio centarfor sidraš, stvorio sam savršenog organizatora igre - ispriÄ�ao je svojevremeno Broćić.

Bio je preteÄ�a defanzivnog i tvrdog fudbala sa malim brojem golova i mnogo faulova. Nije to bil previše atraktivna igra za to vreme, ali svakako fudbal koji je davao rezultate što je na kraju i najbitnije.

Zahvaljujući uspehu sa Albanijom Broćić je polako poÄ�eo da gradi svoje trenersko ime u svetu. Usledio je povratak u Jugoslaviju gde se prihvatio novih trenerskih izazova. Najpre je seo na klupu beogradskog Metalca (predratni BSK, kasnije OFK Beograd), onda je usledilo ono pravo! Dolazi 1951. godine u Zvezdu i sa trenerom Žarkom Mihajlovićem i kapitenom Rajkom Mitićem uÄ�estvuje u osvajanju prve titule u istoriji kluba (pre nego što je administrativnim putem priznata ona iz 1946). Zanimljivo je da nije bio na osnivaÄ�koj skupštini kluba 4. marta 1945. godine, ali je od prvog radnog dana bio aktivan u Crvenoj zvezdi i smatra se jednim od osnivaÄ�a crveno-belih.

U meÄ‘uvremenu je bio Ä�lan struÄ�nog štaba olimpijske reprezentacije Jugoslavije sa kojom je u Londonu 1948. godine osvojio srebro. Dve godine posle toga pomagao je selektoru Miloradu Arsenijeviću u odabiru igraÄ�a za Svetsko prvenstvo u Brazilu i tada poÄ�inju Broćkovi problemi.

Reprezentacija je stigla u Brazil tri nedelje pred poÄ�etak Svetskog prvenstva kako bi se što bolje aklimatizovala na južnoameriÄ�ke uslove, meÄ‘utim to se ispostavilo kao pogrešan potez. Reprezentativci su se ''upoznali'' sa Ä�arima domaćih devojaka, pa karantin od tri dana pred poÄ�etak turnira nije imao previše efekata.

Jugoslavija je doživela debakl, a kao glavni krivac naveden je upravo Broćić kome je od tog trenutka krenuo pravi pakao u karijeri. Broćić se navodno u Brazilu sastao sa predstavnicima Ä�etniÄ�ke emigracije, što nije ostalo neopaženo od strane Jugoslovenske komunistiÄ�ke partije koja je ovaj njegov potez okarakterisala kao ''napad na državu.'' Umesto selektorske stolice koja mu je bila obećana pred naredni Mondijal u Švajcarskoj, zabranjen mu je ulazak u zemlju. U Jugoslaviji je iz tog razloga dugo bilo zabranjeno da se ime Ljubiše Broćića spominje u medijima.

- Tada je otišlo sve doÄ‘avola. Ustvari, otišlo je još ranije, kad smo se mi sreli u Brazilu sa nekim našim emigrantima, pa posle kad se Rajko Mitić povredio izlazeći na teren, opet samo mene okriviše. Osvojiću ja posle sa Zvezdom i šampionat i Maršalov kup, ali napadi nisu prestajali - rekao je Broćić u jednom od poslednjih intervjua.

Tada Broćić po�inje da traži svoje mesto pod suncem u inostranstvu i postaje prvo selektor reprezentacije Egipta sa kojom je potpuno neo�ekivano u Barseloni osvojio Mediteranske igre 1955. godine. Posle toga odlazi u Liban, a u Evropu vraća 1956. godine, kako bi trenirao holandski PSV.

Bilo je vreme posle toga za veliki korak napred u karijeri. Broćić se sam pismom preporuÄ�io tada prvom Ä�oveku Juventusa Umbertu Anjeliju koji nije Ä�asio Ä�asa i odmah je na mesto trenera doveo srpskog struÄ�njaka. Ovaj mu je to vratio osvajanjem Skudeta već naredne sezone, i to ne bilo kog, već jubilarnog desetog u istoriji Stare dame. Tako je zahvaljujući srpskom treneru Juventus prišio prvu zvezdicu na grb.

Tih godina, u vreme dok je Broćić bio trener Juventusa, Žarko Mihajlović bio je selektor Turske, Bane Sekulić Švajcarske, a Milovan Ćirić trener Lacija - inaÄ�e sve bivši treneri Crvene zvezde.

Na insistiranje tadašnjeg predsednika fudbalskog kluba Barselone, Ljubiša Broćić je 1960. godine postavljen za šefa struke katalonskog velikana. Na Ä�elu sa njim, klub je pobedio u svim pripremnim utakmicama. Postao je prvi trener u istoriji kluba koji je ostvario trijumf na prve Ä�etiri utakmice u španskoj eliti i ostaće upamćen i po tome što je prvi uspeo da eliminiše Real iz Kupa šampiona posle pet godina dominacije u Evropi. Posle Barselone, trenirao je i reprezentaciju Tenerifa, Kuvajta, Novog Zelanda, Libana i Bahreina, kao i klubove Saut Melburn Helas i Al Nasr. Trenersku karijeru je okonÄ�ao 1985. godine u Al Hilalu iz Saudijske Arabije, a zatim je do smrti živeo u Australiji u kojoj se za stalno nastanio poÄ�etkom šezdesetih godina prošlog veka.