Ona je pokušala da objasni u Ä�emu se taÄ�no migrena i glavobolja razlikuju, a njen tekst vam prenosimo u celosti:

Bol je po�eo u znakovima, znala sam da dolazi. Po�ela sam da smirujem sebe, nisam želela da mu dozvolim da me preuzme. Međutim, slomila sam se i bol je stigao. Uzela sam jednu pilulu koja je odradila posao jer mi se brzo prispavalo.

Po�ela je da me obuzima vrelina.

Dišem teško sa otvorenim ustima.

Pljuva�ka koju proizvodim mora da spre�i povraćanje.

Glasno je.

Kao bomba koja otkucava.

Nema ritma, ali je glasno.

To je zvuk moje predstojeće eksploziije.

Bolje bih se osećala ako bi mi neko izvadio mozak.

Sve što želim je kašiÄ�ica za grejpfrut.

Znate ona za oštrim ivicama.

Želim da mi neko njome izreže lobanju i izvadi mozak.

Pijem vodu zatvorenih o�iju.

Prosipa se po jastuku.

Hladi me jer sam se oznojila.

Sada se smrzavam.

Brojke na digitalnom satu su mnogo svetle, iritiraju.

Sunce pe�e kao da je podne u pustinji.

Zvoni mi telefon.

To je moj šef.

Kažem mu da ne mogu da dođem.

Objašnjavam mu šta mi je.

Otvaram o�i nekoliko minuta kasnije.

Prošla su tri sata i imam šest propuštenih poziva sa posla.

Ona konverzacija sa šefom je bila halucinacija.

Okrećem glavu i na momenat mislim da je prošlo.

A onda pulsiranje po�inje ponovo.

U mojim nogama.

Osećam kako krv struji kroz moje telo.

Osećam ruke, ali ne mogu da ih pomerim.

Otvaram o�i nekoliko sati kasnije.

Prošlo je samo tri minuta.

Razbijam kreker na komade svojim palcem i kažiprstom.

Osećam se kao da sam ga razbila ciglom.

Toliko su mi teške ruke dok ih pomeram.

Telo mi je usporeno, a sva težina ovog sveta je na meni. Bukvalno.

Ne emotivno, ne duhovno. Zaista se osećam kao da mi je neko stavio tegove na telo.

Jedan ćoškić polomljenog krekera je sve što sam stavila u usta za 10 sati.

A proći će 24 Ä�asa pre nego što ponovo budem jela.

To će biti lagana hrana.

Proći će 48 sati dok ponovo ne budem ja.

Između jedenja lagane hrane i svoje ishrane biću prazna.

Neću biti gladna ili umorna, već samo obi�na olupina.