Šta se dešava sa nama kada na televiziji vidimo slike žrtava rata? Ili decu koja gladuju? Možda nam se zaplaÄ�e. Ili želimo nekako da pomognemo – donacijama ili direktno na terenu. Ili iskljuÄ�ujemo televizor jer su slike jednostavno uznemirujuće. Možda nas sve to ne dotiÄ�e?

Nije sve tako jednostavno. O tome da li plaÄ�emo, saosećamo, pomažemo ili okrećemo glavu odluÄ�uje naš osećaj za empatiju i saosećanje. Ili nedostatak i jednog i drugog. O Ä�emu se zapravo radi?

Saosećanje vs empatija

Da li su empatija i saosećanje u stvari samo dva izraza koji se odnose na istu stvar? Ne, ali nauÄ�nici povlaÄ�e razliÄ�ite granice. Tanja Zinger, nauÄ�nica sa Instituta „Maks Plank“ smatra da empatiju i saosećanje podržavaju razliÄ�iti biološki sistemi i moždane strukture. Rezultati istraživanja pokazuju da se odreÄ‘eni delovi mozga aktiviraju kada se ljudima pokažu slike drugih ljudi koji pate. Pri tom se radi o istoj neuronskoj mreži u mozgu koja je vezana i za naša liÄ�na bolna iskustva. Na taj naÄ�in imamo empatiju.

Problem je meÄ‘utim što granica izmeÄ‘u liÄ�nog i tuÄ‘eg bola brzo nestaje. Tako bol može da bude prevelik i da preraste u „empatijski stres“. Tada gasimo televizor, kako više ne bismo gledali potresne slike. „Empatija može da dovede i do burnouta“, stoji u knjizi „Saosećanje u svakodnevici i nauci“, u kojoj Tanja Zinger predstavlja rezultate svog istraživanja.

Psiholog Štefan Fathajher, nauÄ�ni saradnik na univerzitetu u Jeni, kaže da empatijski stres nastaje pre svega kada se radi o većim grupama ljudi. „To može da se dokaže na primeru donacija. Jednostavnije je prikupiti novac za pomoć pojedincu koji pati, nego kada je u pitanju veća grupa ljudi.“ To nema toliko veze za nedostatkom osećaja već sa preopterećenošÄ‡u – pred masovnom patnjom osećamo se nemoćno. Na kraju krajeva empatijski stres stoji saosećanju na putu.

Za razliku od empatije, saosećanje ima pozitivan efekat na naše liÄ�no stanje. „Tada se aktiviraju delovi mozga koji su u vezi sa nagraÄ‘ivanjem i pripadnošÄ‡u, što se pozitivno odražava na naše zdravstveno stanje“, objašnjava Tanja Zinger. Saosećanje – ne empatija – pokreću društveni angažman i motiviše nas da pomognemo drugima i umanjimo njihove patnje. Šta to taÄ�no znaÄ�i?

Bolji sa oksitocinom

Saosećanje je poput svake druge emocije i biohemijski proces. Pri tom odluÄ�ujuću ulogu ima hormon oksitocin. Njegovo pozitivno dejstvo moglo se videti u eksperimentu sa dve srodne podvrste miševa. Miševi Ä�iji mozgovi imaju mnogo receptora za oksitocina neguju duge, monogamne veze, dok miševi sa manje receptora Ä�esto menjaju partnere. Kada su nauÄ�nici kod prve grupe miševa smanjili aktivnosti oksitocina, oni su postepeno postajali manje osećajniji, poput njihovih roÄ‘aka.

Sve više stvari ukazuje na to da oksitocin ima sliÄ�an efekat i na socijalno ponašanje ljudi. Pod uticajem oksitocina raste velikodušnost prema drugima i on podstiÄ�e osećaj poverenja.

Vara se ko god misli da je saosećanje prvenstveno poklon drugim ljudima od kojeg pojedinac liÄ�no nema koristi. I u ovom sluÄ�aju treba obratiti pažnju na jedan hormon: kortizol. Taj hormon oslabaÄ‘amo u stresnim situacijama. Saosećanje i oslobaÄ‘anje oksitocina, koje je s njim u vezi, smanjuje kortizol, pa tako i naš stres.

Da li je kortizol glavni neprijatelj u borbi za više saosećanja? Ne, biologija nije tako jednostavna. Nevolja drugog Ä�oveka može biti stresna reakcija, tokom koje se oslobaÄ‘a kortizol. Taj hormon nas motiviše da se pokrenemo, pa tako i pomognemo drugima. Nizak nivo kortizola, kao i nedostatak oksitocina može da dovede do bezosećajnosti.

Tanja Zinger je uverena da saosećanje može da se trenira, i to uz pomoć meditacije. U okviru jedne velike studije Instituta „Maks Plank“ iz Lajpciga, ona je istraživala u kojoj meri razne tehnike meditacije mogu da doprinesu većem stepenu saosećanja. „Ciljani mentalni trening Ä�ak i kod odraslih ljudi može da dovede do strukturalnih promena u mozgu“, objašnjava Zinger.

Tamna strana saosećanja

Empatija i saosećanje mogu da se treniraju – to je dobra vest. Da li je to recept protiv mržnje i huškanja koji se šire?

Štefan Fathajher je skeptiÄ�an. Psihologa zanima tamna strana empatije i saosećanja. On smatra da u nju ne spada samo empatijski stres. „Kada ljudi recimo vide žrtve teroristiÄ�kog napada, Ä�iju patnju veoma intenzivno doživljavaju i smatraju je nepravednom, onda mogu da se razviju neprijateljski i agresivni osećaji prema onima koju su za tu patnju odgovorni“, objašnjava Fathajher rezultat jednog njegovog istraživanja.

On govori o „preteranom saosećanju“. Da li njegova istraživanja protivreÄ�e istraživanjima Instituta Maks-Plank? To nije lako objasniti zbog nejedinstvene terminologije. „RazliÄ�ita terminologija je Ä�ista katastrofa“, kaže Fathajher. To može biti i zato što su istražavanja empatije i saosećanja zapravo tek nedavno poÄ�ela.