Foto: Shutterstock
Kulturno nasleđe ne čine samo stare građevine, umetnička dela i predmeti iz muzeja. Ono živi i u pričama koje se prenose s generacije na generaciju, porodičnim običajima, tradicionalnim zanatima, znanjima o prirodi, praznicima i veštinama koje zajednice čuvaju vekovima. Upravo očuvanje tog živog nasleđa sve više dobija na značaju u svetu koji se brzo menja.
UNESCO je 17. oktobra obeležio Međunarodni dan nematerijalnog kulturnog nasleđa, posvećen tradicijama, znanjima i veštinama koje zajednice prepoznaju kao deo svog identiteta. Cilj je da se skrene pažnja na značaj njihovog prenošenja na mlađe generacije i zaštite od zaborava.
NASLEĐE KOJE SE PRENOSI ŽIVOTOM
Nematerijalno kulturno nasleđe obuhvata mnogo više od narodnih pesama i igara. U njega spadaju usmena predanja, tradicionalni zanati, društveni običaji, svečanosti, znanja o biljkama i prirodi, kao i postupci kojima se izrađuju predmeti ili pripremaju tradicionalna jela.
Za razliku od predmeta koji mogu biti izloženi u muzeju, ove veštine opstaju samo ako postoje ljudi koji ih poznaju i prenose dalje. Kada poslednji majstor određenog zanata prestane da radi, ili kada se izgubi znanje o nekom običaju, nestaje i deo kulturnog pamćenja zajednice.
KAKO TRADICIJA MOŽE DA OPSTANE U DIGITALNOM DOBU?
Digitalizacija pruža nove mogućnosti za očuvanje kulturnog nasleđa. Stare fotografije, rukopisi, snimci razgovora sa starijim stanovnicima i prikazi tradicionalnih zanata mogu se sačuvati u digitalnim arhivama i učiniti dostupnim široj publici.
Ipak, digitalni zapis nije zamena za živu tradiciju. Snimak može da sačuva način izrade nekog predmeta, ali ne može sam da zameni iskustvo učenja od majstora. Isto tako, zapis običaja može da dokumentuje njegov izgled, ali njegovo značenje najbolje se razume kroz ljude koji ga praktikuju.
Zbog toga UNESCO i kulturne institucije naglašavaju važnost aktivnog učešća zajednica u zaštiti nasleđa, umesto da se tradicija posmatra samo kao nešto što pripada prošlosti.
MLADI KAO ČUVARI KULTURNOG PAMĆENJA
Očuvanje tradicije ne znači da se običaji moraju nepromenjeno prenositi iz prošlosti. Svaka generacija im daje novo značenje, ali je važno da pritom razume njihovo poreklo i vrednost.
Škole, biblioteke, muzeji i kulturni centri mogu imati značajnu ulogu u povezivanju mladih sa lokalnom istorijom. Razgovori sa starijim članovima porodice, beleženje porodičnih recepata, fotografisanje starih zanata i prikupljanje lokalnih priča jednostavni su načini da se sačuva deo nasleđa koji možda nigde nije zvanično zabeležen.
Kulturno nasleđe nije samo uspomena na ono što je bilo. Ono je i veza između generacija, način na koji zajednice razumeju sopstvenu prošlost i deo identiteta koji mogu da prenesu budućnosti.
