UMIRANjE PRUGE
Pavle B. Nikolić
Odlomci iz knjige
Ne, ne zustavljajte voz… putnici su u njemu… ekskurzija, đačka ekskurzija.. deca, govorio je jedva čujno Branko. U maloj bolničkoj sobi na vrhu trošne zgrade što neodoljivo miriše na lekove, na hranu i jod, nikoga nije bilo da čuje njegove poslednje reči; ni ja tu nisam bio.
Lagano je umirala obrenovačka železnička stanica. Ta velika i lepa zgrada, nekada ukrašena puzavicom i lozom, cvećem i visokim krošnjama lipa, gotovo pola veka u svojim čekaonicama prvog i drugog razreda štitila je od kiše, vejavice i košave, od vrelih julskih dana i prohladnih novembarskih svanuća na hiljade putnina, đaka, studenata, radnika, vojnika, seljaka. A sada, evo, gledala je svoju vlastitu propast, svoju neminovnu smrt. Tamoš, u Beogradu, u ministarstvu železnica, u nekoj velikoj i svetloj kancelariji što gleda na Nemanjinu i Miloševu, pala je odluka: obrenovačku prugu uskog kolosena treba ukinuti, železničarima naći druge stanice… Posle toga su najverovatnije, ti isti činovnici otišli na ručak u Mali Manjež da proslave dobro obavljeni posao.
Železničari su iz čekaonica, kancelarija, hodnika i sa tavana u čijem mraku sve vri od golubova, iznosili stolove, stolice, klupe, metalne čiviluke, telegrafe i telefone, veline čađave mape, furune, sulundare, metalne sanduke za ugalj i potpalu, satove, one velike i lepe satove po kojima su Rvaćani i Obrenovčani merili vreme i odbrojavali život, lampe na gas, metalne fenjere, knjige i redove vožnje. teške gvozdene kase, neraspakovane karte za Stubline, Borak, Brgule, Lajkovac, Višegrad, Valjevo, Čačak, Sarajevo. zavese, crne trošne ormane, mastionice…
Sve to ljudi su, naočigled bose železničarske dece. zbunjenih žena, komšija, seljaka iz Rvata i prolaznika, prenosili do vagona na prvom voloseku Žena su im, zatim, dodavale bunde i šinjele, kišne pelerine, nenošena odela. pa je, i to, nošeno u one iste vagone i slagano pored kanti za vodu, lončića, telefona i sulundara.
Stanica je ostala prazna. Umirala je. Naše majke su plakale, očevi su ćutali, a mi, onako zbunjeni i bosonogi, sa kriškom hleba, masti i paradajza, mi nismo shvatili šta se to dešava. Osećali smo da se zbiva nešto mutno i neprijatno, nešto sudbonosno,nešto mučno, nešto što će izmeniti život naših očeva, naših železničara, pružnih radnika, skretničara, otpravnika vozova, mašinovođa, ložača, magacionera, telegrafista…..
Sa druge strane stanice, one što gleda ka varoši, fijakeristi su odlazili kućama. I njihovo vreme beše odbrojano.
Lokomotiva je, zatim, čitavu kompoziciju dovukla do pružnog depoa. Radnici su u vagone unosili signale, rampe, šlipere, šine, krampove, klupe od grubo tesanog drveta, lopate, ašove, grabulje, kose, klinove, poljske krevete, kante za vodu, protivpožarne aparate… Na kraju su iz zemlje iš čupali pumpu za vodu. Posle svega su počeli da obaraju orpadu od bodljikave žice. To im je bio poslednji posao poslednjeg radnog dana u pružnom depou nekadašnje obrenovačke železničke stanice. Kućama u Barič, Stubline, Borak, Brgule otišli su, ma koliko izgledalo neverovatno, uplakani.
Kompozicija se potom pokrenula do magacina, a nešto kasnije do ložionice i Doma železničara. Iste večeri priređena je licitacija. Celokupni nameštaj Doma železničara otupljen je za Dom u Rvatima, tanjire kašike, viljuške, poslužavnike… ostalo što uz to ide kupio je privatni ugostitelj. Knige iz biblioteke Doma železničara preuzeo ja na toj licitaciji moj pokojni otac. Ja ih još čuvam.
Posle nekoliko meseci pruga, je konačno uklonjena. Šine su slagane u vagone, voz se kretao prema Lajkovcu ne ostavljajući ništa iza sebe.
Na mestu gde su nekada bili koloseci počala je da ni če boca, trava i kopriva. Meštana se vremenom oslobodiše videvši da više nema kontrole, pa počeše, prvo kradom, a posle slobodno, nekako nadmeno i likujući da vuku pesak i šljunak sa nekadašnje pružne trase u svoja mala dvorišta.
I trasa iščeznu, iskopni, nesta kao da nikada nije ni postojala. Vijugavi put, kuda je uski kolosek nekada prolaziz, ličio je na bezživotno trupno što se, unakaženo i izduženo raspada sred beskrajni baze zelenila, vode i močvare.
Železničari su bili na „belom hlebu“. Primali su plate i sedeli kod svojih kuća. Gorko im je bilo takvo parče hleba. Zorom su ustajali, po navici, da krenu na posao, ali su se vraćali u svoje tople i mračne sobičke i ćuteći pušili gorki, opori, jevtini duvan. Svet koji im je godinama mahao kroz zamagljene prozore vagona beše, valjda, zauvek otputovao.
Više nikome pod kapom nebeskom nisu bili potrebni.
Severno i južno tutnjali su vozovi na električni pogon, a njihove male parne lokomotive rđale su na sporednim kolosecima ukinutih i napuštenih stanica.
Beogradski činovnici su u svojim bezbrojnim, velikim i svetlim kancelarijama što mirišu na kafu, čaj i skupocena pića, izračunavali da je pruga nerentabilna, pa je manja šteta ako se za nerad daju plate železničarima, nego da plaćaju i nih, i prugu, i bezbrojne male, trošne, vlažne starinske stanice. Samo, da li su ikada pomislili koliko takve nezarađene plate bole? Čamili su tako u senkama lipa nadajući se da će im srce i krvotok ponovo zaigrati u ritmu točkova što se kotrljaju niz šine. Uzalud. Taj ritam sv više nije vraćao u njihovo bilo, ptice odbegoše iz njihovih očiju i svaka kretnja zamre.
Seljaci su, psujući direkciju železnice i one što sy stajali iza svega, svoj paradaja, kupus, jabuke, lubenice, svinje, konje i krave trpali u traktore, kamione i čamce i sve to prevozili, na jedvite jade, do vaskolikih srpskih pijaca.
Tu, pored njih, protezala se unakažena i obogaljena pružina trasa.
Nekoliko godina docnije bivša železnička stanica postala je autobuska. Jednog letnjeg dana sedemdesetih, veliki železnički most na Kolubari je miniran radi snimanja nekog američkog filma. Umesto da spaja obale, most puče. zaglibi se u rečni mulj i razdvoji ih. Cela konstrukcija je potom isečena na komade i prodata u staro gvožđe. Most no kome su ljudi hodili, po kome je život tekao, naš obični, dosadni, ustajali malovaroški život, nađe se na otpadu.
Tek, ničega, više nije bilo od železničnog nasipa, velikog mosta i nekoliko mostića.
I njih je pojela rđa na otpadu.
Umirali su brzo, kao po nenoj komandi. Godinu-dve penzionerskog života, pa gotovo. Naši roditelji, železničari počeli su da poboljevaju i da kopne onoga dana kada je pruga asfaltirana, kad su pobedonosno zažmirkali semafori, kad je blesnula ulična rasveta, kad su povađene lipe i posađeni platani, kad je zatrpan stari železnički bunar, kad je ložionica postala autobuska garaža, kad je depo osvanuo nao travnjak, kad se umesto dugačke, žute zgrade pružne deonice, kočoperan i bučan oglasio restoran, kad se umesto malih, zaboravljenih saobraćajnih znakova jedne večeri zabeleše kontejneri iz kojih, posle nekoliko dana, poče da zaudara nešto neprijatno i kiselo što izaziva povraćanje.
Kad je umro Milorad Stijaković, Rvaćanin, skretničar baričke železničke stanice, i kad su negovo telo u prostom drvenom sanduku preneli preko pruge do crnih grobljanskih kola koja su vukla dva teška, uhranena i troma vranca, oglasio se dug i otegnut pisak iz „ćire“. Železničari su stajali mirno, tamo gde se ko zatekao.
Kad je umro Milan Bošković, otpravnik vozova, isto se dogodilo: čuo se dug i neprijatan „ćirin“ pisak.
Kad su umrli Milan Ružičić, Bora Nešić, Belkić… ćira“ se nije čuo. I kako bi kad je rđao na sporednom, zaraslom koloseku lajkovačke stanice. Autobusima smrt železničara nije značila ništa.
Dva su to sveta.
Ljubinko Veljković, posledni mašinovođa koji je „ći ru“ zauvek odvezao, prvo iz Beograda, a potom iz Čukarice i Obrenovca, sahranjen je uz opelo, ali bez onog prodornog zvuka kojeg su se svi plašili, bez glasa svoje lokomotive.
Pomrli su, dakle, zaboravljeni od onog sveta o kome su čitavog svog mučnog i teškog života mislili, zaboravljeni od putnika koji su nastavljali da tuguju sve brže i grozničavije ne nalazeći više ni sebe ni svoje stanice.
Na njihovim malim, anonimnim sahranama, uređenim na brzinu, nako sve, inače, u životu biva, umesto putnika, umesto činovnika iz direkcije železnica, bili su samo rođaci i susedi, ljudi iz predgrađa zanatlijskih zanimanja.
Ne zaustavljajte voz… neka se kreće samo neka se kreće, govorio je moj otac sav predat jednom davnom prizoru.
Video je pregaženog skretničara i kompoziciju u kojoj je bila ekskurzija.
Šta ako se voz zaustavi? Deca će videti unakaženi leš skretničara i nihov san o putovanju biće prekinut. Zaustaviće voz i putovanju će biti kraj… samo neka prođu pored ove smrti…..
Tada je umro. U košmaru nije video da li se voz zaustavio. Beskrajno plavetnilo sa iskričavim zvezdama poput zavese, velike, beskrajne zavese, palo je na njegovo malo telo.
Pruga je ukinuta i naši roditelji su pomrli. A tako depo su mogli u predvečerja da sede na malim drvenim klupama, da puše ljuti, jevtini duvan i mašu deci što krstare prugama ovog sveta.
Izvor: „Umiranje pruge“ Pavle.B.Nikolić
Foto: „Umiranje pruge“ Pavle.B.Nikolić
