Foto: Shutterstock
Nakon poslednjeg slučaja brutalnog napada u Novom Sadu, u javnosti se ponovo otvorilo pitanje vršnjačkog nasilja, uzroka agresije među mladima, ali i toga da li postojeće mere dovoljno štite decu i sankcionišu počinioce.
Stručnjaci upozoravaju da nasilje među mladima najčešće nije posledica samo jednog faktora, već kombinacije uticaja porodice, društva, vršnjaka, škole i ličnih karakteristika deteta. Poseban problem predstavlja činjenica da se nasilničko ponašanje često uočava tek kada dođe do ozbiljnog incidenta.
NASILJE MEĐU MLADIMA – OD TUČA DO TEŠKIH OBLIKA AGRESIJE
Vršnjačko nasilje može imati različite oblike:
- fizičko nasilje (udarci, povrede, napadi),
- psihičko nasilje (vređanje, ponižavanje, pretnje),
- socijalno nasilje (isključivanje iz društva, širenje glasina),
- digitalno nasilje putem društvenih mreža i komunikacionih platformi.
Problem je što se pojedini oblici nasilja među decom i mladima često minimizuju kao „dečje svađe“, iako posledice mogu biti ozbiljne po mentalno i fizičko zdravlje žrtve.
ŠTA KAŽE ZAKON – KADA MALOLETNIK MOŽE KRIVIČNO DA ODGOVARA?
Prema Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela, dete koje u trenutku izvršenja dela nije navršilo 14 godina ne može krivično odgovarati i prema njemu se ne mogu izreći krivične sankcije.
Maloletnici se dele na:
- mlađe maloletnike – od 14 do 16 godina,
- starije maloletnike – od 16 do 18 godina.
Za mlađe maloletnike mogu se izricati vaspitne mere, dok stariji maloletnici, u težim slučajevima, mogu dobiti i kaznu maloletničkog zatvora.
KOJE SANKCIJE MOGU DA DOBIJU MALOLETNICI?
Sud prema maloletnicima može izreći različite mere, u zavisnosti od težine dela, uzrasta, okolnosti i ponašanja nakon izvršenog dela.
Najčešće mere su:
- sudski ukor,
- posebne obaveze,
- pojačan nadzor roditelja ili staratelja,
- pojačan nadzor organa starateljstva,
- upućivanje u odgovarajuću ustanovu za vaspitanje i obrazovanje.
Kod najtežih krivičnih dela koja počine stariji maloletnici, može biti izrečena kazna maloletničkog zatvora. Ona se izriče samo u posebnim okolnostima i za najteža dela.
DA LI RODITELJI MOGU DA ODGOVARAJU?
Roditelji ne odgovaraju automatski za svako delo koje dete počini, ali mogu snositi posledice ukoliko se utvrdi propust u nadzoru, vaspitanju ili izvršavanju obaveza koje im zakon nalaže.
Roditelji imaju obavezu da brinu o detetu, njegovom razvoju, obrazovanju i bezbednosti, a institucije mogu uključiti centar za socijalni rad ukoliko procene da postoji problem u porodičnom funkcionisanju.
Za određene propuste u postupanju po odlukama suda ili organa starateljstva zakon predviđa i novčane kazne za roditelje, staratelje ili druga lica koja se brinu o maloletniku.
STRUČNJACI: RODITELJI PRVI MOGU DA PRIMETE PROBLEM
Psiholozi ukazuju da roditelji treba da obrate pažnju na:
- nagle promene raspoloženja i ponašanja,
- promenu društva,
- tajnovitost,
- neopravdani novac ili stvari koje dete ne može samo da priušti,
- probleme u školi,
- agresivne reakcije,
- korišćenje alkohola ili psihoaktivnih supstanci.
Poseban problem predstavlja kada porodica ignoriše promene u ponašanju jer smatra da će „proći samo od sebe“.
DA LI SU KAZNE DOVOLJNE?
Posle teških slučajeva nasilja među mladima često se pokreće pitanje pooštravanja kaznene politike.
Stručnjaci uglavnom ističu da sama kazna nije dovoljna, već da je neophodna kombinacija:
- ranog prepoznavanja problema,
- rada sa decom koja pokazuju agresivno ponašanje,
- uključivanja roditelja,
- saradnje škole, centra za socijalni rad i policije,
- jasnih posledica za nasilničko ponašanje.
Cilj sistema maloletničkog prava nije samo kažnjavanje, već i sprečavanje ponavljanja nasilja kroz nadzor, obrazovanje i promenu ponašanja.
ZAKLJUČAK
Slučajevi poput napada u Novom Sadu pokazuju da vršnjačko nasilje više nije samo problem školskih sukoba, već pitanje bezbednosti dece i cele zajednice.
Najvažniju ulogu imaju rana reakcija i prepoznavanje znakova problema – jer kada nasilje eskalira do teških posledica, prostor za prevenciju već može biti ozbiljno sužen.
